***
Замирисале су ми године као листићи папрати међу овом трулежи
Говор нам је неизвесност, говор жуди повратку
као да свет није од једне славе
коју сапиру воде
и од извора до мора ваљају
Живот нам је наплавина
која се у зеленом љуљушка,
дубоко испод моста што спаја двоје у нашој целости
Стоји ваздух, све стоји у колони
Нас оволико а он сам
Па онда заборављамо себе
и међу расутим љуспицама тражимо наду,
макар у жубору кукурузишта
од чије нам се жуте свиле
плету кончасте омче
Нисам се нагледао па сад миришем
не бих ли видео оно што су ми раскућили
У сећању све мења лице
Сиви смо и сенка се извија као рој у ком су скупљени сви гласови
Из њега се, као из ужареног вртлога, додаје смисао, по мери,
онолико колико је потребно за слику
или њен одраз округао као тачка у слепом простору зенице