Пише: Дара Секулић Кад је одлучио да напусти своју кућу у Јабланцима, селу које је зачас опустјело, остало без гласа и јава, Дмитар Горић није журио. Бојао се и он као и сви који су већ били побјегли. Бојао се и сад, и цијели свој живот. Овај напад на Србе у Крајини није без имена, и није непознат, понавља се. Сјео је насред највеће собе у својој кући, прелазио погледом по стварима које су је испуњавале, како би се сабрао и одлучио шта да понесе.
Његов ауто, стари "опел кадет", стајао је испред куће. Он није био у недоумици шта да понесе, понио би све, већ шта да остави, а оставио не би ништа. Знао је, све што у кући остане, никад више неће видјети, биће опљачкано, спаљено и оскрнављено.
Његов ауто, стари "опел кадет", стајао је испред куће. Он није био у недоумици шта да понесе, понио би све, већ шта да остави, а оставио не би ништа. Знао је, све што у кући остане, никад више неће видјети, биће опљачкано, спаљено и оскрнављено.
ОСТАЦИ МАТЕРИЈАЛНЕ КУЛТУРЕ
На темеље собе у којој, можда, посљедњи пут сједи, дошли су четрдесет пете његови родитељи који су рат провели у партизанима, у офанзивама и бјежанији, а кућа је била спаљена. Дуго су живјели у наткривеном подруму у коме је пролазило и Дмитрово поратно дјетињство и младост. Тек када је завршио студије глуме на Академији и вратио се, у Јабланце, саградили су нову кућу. Тада је почео сакупљати "остатке материјалне културе Срба на Банији", како је то назвао. У почетку су то били најчешће одбачени предмети за које се сматрало да никоме више неће затребати. Преслице, вретена, гребени, разне справе и точкови, сита, дијелови старинске одјеће - налазили су мјеста у подруму, на тавану, испод надстрешнице куће и стаје, на унутрашњим и на вањским зидовима. Касније је родитеље смјестио у малу собу, а кад су старци умрли, читава Дмитрова кућа била је претворена у његов не баш мали музеј.
Глумио је у покрајинском казалишту, водио једно аматерско позориште, режирао у њему, правио за њега разне адаптације и драматизације, и све што би зарадио улагао је у своју збирку.
Облачио је очеве капуте, старе и преко двадесет година, иза леђа људи су му се подсмијевали, а пред странцима поносили се што га имају. Звали су га да им преводи са њемачког и руског, тражили од њега савјете у имовинским, управним и судским споровима. Њега који је сам живио више од испосника, позивали су да им буде кум на вјенчањима и крштењима; доносили му болесну дјецу да их излијечи биоенергијом, у чију су се моћ код њега све више увјеравали, па опет - сваки разговор о њему и помињање његовог имена попратили би смијехом који негира и ниподаштава: Дмитар је био другачији!
Простор његове куће пунили су прекрасни везови на свили, вунена ткања и плетења, нешто случајно нађених, одбачених и оштећених старих икона, календара, сановника и пјесмарица.
По живицама је налазио зарђала кандила и свијећњаке. Велике је паре давао рестаураторима и разним мајсторима да им врате бивши изглед, а да оставе патину коју им је вријеме наталожило. И сам је радио иконе у дрвету, а у пространом купатилу у кући сложио је римски мозаик; сликао пејсаже, посебно мале отоке и ток рјечице поред куће, врелца и осамљена стабла по њивама. А сада се нашао сам на цести као што је сам био и у селу које су сви прије њега напустили. Нико се није сјетио да сврати, упита за његове намјере. Па и та кола да му откажу послушност, одједном насред друма, без њих Дмитар не може ни замислити своје даље кретање. То што вози у колима није дио његовог живота, то је његов живот, сав. Толико домаћих и бјелосвјетских путника, толико пролазника, убица и заљубљеника, безглаво јури овом аортом Балкана, преко срца Србије, а на њега нико ни да се осврне.
Глумио је у покрајинском казалишту, водио једно аматерско позориште, режирао у њему, правио за њега разне адаптације и драматизације, и све што би зарадио улагао је у своју збирку.
Облачио је очеве капуте, старе и преко двадесет година, иза леђа људи су му се подсмијевали, а пред странцима поносили се што га имају. Звали су га да им преводи са њемачког и руског, тражили од њега савјете у имовинским, управним и судским споровима. Њега који је сам живио више од испосника, позивали су да им буде кум на вјенчањима и крштењима; доносили му болесну дјецу да их излијечи биоенергијом, у чију су се моћ код њега све више увјеравали, па опет - сваки разговор о њему и помињање његовог имена попратили би смијехом који негира и ниподаштава: Дмитар је био другачији!
Простор његове куће пунили су прекрасни везови на свили, вунена ткања и плетења, нешто случајно нађених, одбачених и оштећених старих икона, календара, сановника и пјесмарица.
По живицама је налазио зарђала кандила и свијећњаке. Велике је паре давао рестаураторима и разним мајсторима да им врате бивши изглед, а да оставе патину коју им је вријеме наталожило. И сам је радио иконе у дрвету, а у пространом купатилу у кући сложио је римски мозаик; сликао пејсаже, посебно мале отоке и ток рјечице поред куће, врелца и осамљена стабла по њивама. А сада се нашао сам на цести као што је сам био и у селу које су сви прије њега напустили. Нико се није сјетио да сврати, упита за његове намјере. Па и та кола да му откажу послушност, одједном насред друма, без њих Дмитар не може ни замислити своје даље кретање. То што вози у колима није дио његовог живота, то је његов живот, сав. Толико домаћих и бјелосвјетских путника, толико пролазника, убица и заљубљеника, безглаво јури овом аортом Балкана, преко срца Србије, а на њега нико ни да се осврне.
"УНИОР" АЛАТ
Испред Дмитрових кола одмицао је трактор, Дмитар је видио и возача, чинило му се и људе у приколици. Покушавао је да га стигне прије него му ауто стане, затаји, сасвим. Чим се то догодило, Дмитар изиђе из кола, потрчи посред пута и рукама увис поче да маше, возачу трактора даје знаке да се заустави и сачека га. Био је почетак августа, пусто доба љета и на том магистралном путу кроз средиште Србије, могли су на трактору бити само његови земљаци, избјегли нагло и неспремно из Крајине. Очекивао је да се трактор заустави али возач направи заокрет и тек тада крену у сусрет човјеку који га је једнако панично заустављао. Кад трактор стаде испред њега, Дмитар се, збуњен умањи, увуче у своју већ видно упрљану бијелу кошуљу и у старе фармерице какве су се носиле уназад десетак година. Ногавице, које су се шириле према глежњевима, чиниле су нападним и смијешним његове мршаве ноге док би се негдје пењао или сагињао. Тако смушен и незграпан, Дмитар заокупи пажњу оних који су се возили у приколици. С ознојеног и препланулог лица још младе, смеђокосе жене, он пребаци поглед на двоје дјеце, дјечака око десетак година и кочоперну цурицу која је могла имати три године. И мајка и дјеца стијеснили су се на једну страну приколице, док је на другој, на хрпи натрпаних ствари, лежао човјек. Вириле су му мршаве, модре ноге испод плахте којом је био покривен и по глави. "То је мој ђедо", рекла је цурица, "спава, неће да се буди". "Да, да", рекао је њен отац који је спретно склизнуо са сједишта трактора, "нема ни пола сата да је издахнуо... зато сам онако журио, мора се брзо нешто учинити, ова врућина... ћаћа ми је то...
Него, реци ти мени, пријатељу, како ја да пронађем квар на твојим колима кад је та, наоко обична кутија, састављена од двадесет хиљада дијелова, највише оних ситних, тешко и видљивих... а ја нисам ни помислио да убацим алат, ко ће на све мислити у тренутку кад спасаваш главу и кад у ствари ништа и не мислиш. Не знам да ли ћу ишта моћи и умјети овако голорук..."
"Па, имам ја алат", рече Дмитар, "додуше, и ја сам свој заборавио..." Дмитар исприча како му је јуче ујутро, док су чекали да пређу преко границе, пришао неки човјек и молио га, заправо преклињао, да купи његов алат. "Нећкао сам се", каже, "нисам ни помишљао да би ми се могао догодити квар, али човјек скоро да заплаче. Хвалио је свој комплет алатки, помињао познату марку 'униор', али шта му вриједи кад ја нисам имао новаца". "Па, имаш ли ишта, ишта, брате драги..."
"Преврнем џепове, нађем неки ситниш, срамота ме, човјече тако мало да му дам. Тек што он пређе границу, и тамо ми се негдје изгуби из вида, ја скинем поклопац кутије, кад у једном куту, изнутра, почетна слова мог имена и презимена. Лијепо пише Д. Г. - својом сам руком то урезивао, мој алат, човјече, мој!"
"А шта све то вучеш, кумашине, пун си, је ли то нешто теретно. Богами, види, па ту има и камења."
"То је камен из подумјенте цркве Светог Николе у Јасику, а ово кандило нашао сам на згаришту манастира Лијесак. Овај грумен земље, то ми је најдраже, то је из Жира. У Жиру је некад била црквица Свете Ане, дрвена црквица, и спонице су јој биле дрвене, у њој није било жељеза. Црквицу је градио онај Ћане, чувени резбар у крају. Ништа од ње није остало, спалише је четрдесет четврте, чудо то нису учинили и раније кад су све остало палили. На црквишту нарасте трава и - ником ништа, није ни било цркве, каква црква, Срби лажу."
"Након оног великог рата на Банији је била гола пустош, на згариштима кућа по српским селима, мало се шта могло наћи. Понеки троножац, пропала здјела, сломљена преслица. Да се црквици Свете Ане не би замео траг, ја се досјетим, искружим овај бусен... Заштитио сам ја њега, не брини, он би се иначе зачас претворио у прах, што у ствари и јесте. Све је прах, је ли тако, али ја му бар не дам да се проспе."
"Па, куда ћете сада?"
"Не знам... идем..."
Док Дмитар пали мотор и креће, тракториста ће за њим:
"А алат, нисте узели ваш алат, 'униор' вам остаде, човјече". (Глас Српске)
Него, реци ти мени, пријатељу, како ја да пронађем квар на твојим колима кад је та, наоко обична кутија, састављена од двадесет хиљада дијелова, највише оних ситних, тешко и видљивих... а ја нисам ни помислио да убацим алат, ко ће на све мислити у тренутку кад спасаваш главу и кад у ствари ништа и не мислиш. Не знам да ли ћу ишта моћи и умјети овако голорук..."
"Па, имам ја алат", рече Дмитар, "додуше, и ја сам свој заборавио..." Дмитар исприча како му је јуче ујутро, док су чекали да пређу преко границе, пришао неки човјек и молио га, заправо преклињао, да купи његов алат. "Нећкао сам се", каже, "нисам ни помишљао да би ми се могао догодити квар, али човјек скоро да заплаче. Хвалио је свој комплет алатки, помињао познату марку 'униор', али шта му вриједи кад ја нисам имао новаца". "Па, имаш ли ишта, ишта, брате драги..."
"Преврнем џепове, нађем неки ситниш, срамота ме, човјече тако мало да му дам. Тек што он пређе границу, и тамо ми се негдје изгуби из вида, ја скинем поклопац кутије, кад у једном куту, изнутра, почетна слова мог имена и презимена. Лијепо пише Д. Г. - својом сам руком то урезивао, мој алат, човјече, мој!"
"А шта све то вучеш, кумашине, пун си, је ли то нешто теретно. Богами, види, па ту има и камења."
"То је камен из подумјенте цркве Светог Николе у Јасику, а ово кандило нашао сам на згаришту манастира Лијесак. Овај грумен земље, то ми је најдраже, то је из Жира. У Жиру је некад била црквица Свете Ане, дрвена црквица, и спонице су јој биле дрвене, у њој није било жељеза. Црквицу је градио онај Ћане, чувени резбар у крају. Ништа од ње није остало, спалише је четрдесет четврте, чудо то нису учинили и раније кад су све остало палили. На црквишту нарасте трава и - ником ништа, није ни било цркве, каква црква, Срби лажу."
"Након оног великог рата на Банији је била гола пустош, на згариштима кућа по српским селима, мало се шта могло наћи. Понеки троножац, пропала здјела, сломљена преслица. Да се црквици Свете Ане не би замео траг, ја се досјетим, искружим овај бусен... Заштитио сам ја њега, не брини, он би се иначе зачас претворио у прах, што у ствари и јесте. Све је прах, је ли тако, али ја му бар не дам да се проспе."
"Па, куда ћете сада?"
"Не знам... идем..."
Док Дмитар пали мотор и креће, тракториста ће за њим:
"А алат, нисте узели ваш алат, 'униор' вам остаде, човјече". (Глас Српске)
Нема коментара:
Постави коментар