Владика Фотије: Вапај за Крајином

У опанцима,

гологлави и боси,

у незнању,

растављени

и обезглављени,

куда и како

до Стрмице,

до пута,

до излаза

од безизлаза

 

Они који осташе,
поново наоштрену
каму осетише,
на кућном прагу,
у башти,
старци, благолике баке,
никоме претња
ил’ страх,
ал’ бише на путу онима,
који чисту као суза
операцију водише,
и гле чуда,
на другом суду их
и не осудише

 

И би као што

некад беше,

под истим знаковљем,

при истим поздравима,

није ли опет други рат?

не није, ал’ личи,

сада је прогон у питању,

да се зацртано доврши

и са Србима заувек реши,

да их са лица земље

нестане

И потом би Крајина

три месеца паљена,

да све изгори

и у пепео се претвори,

и да никад више

за живот не буде,

а остаци, а гробови

ће се решити

кад на њима

ћирилице не буде,

и кад умукну и звона

из крчкога кањона

Кажу да неки

ово славе,

а ми погнуте главе,

ал’ у Бога се уздајући

чекамо кад ће се

са три беле лађе

звона чути,

да нас своме огњишту,

своме камену врате,

и Крајина с нама

поново оживи,

ако Бог да

неко рече, 

дај да се наздрави