Од документа ка фикцији

(Између књига у бојама)

 

Прозно стваралаштво Тодора Живаљевића Величког у најкраћем бисмо могли окарактерисати као спој ерудиције и фикције.
Добра „обавијештеност“ и документарност сигурно су међу примарним тачкама, па самим тим и у темељима Живаљевићевог дјела, иако се често у самим причама ствара привид о томе како се, у ствари, ради о „чистој“ ауторској творевини, о приповијести скованој „само у глави писца“, барем у оној мјери колико то подразумијева традиционална прича. Наравно, те границе се из трена у трен помјерају.

Ријеч на врху језика

(Свјетлост и смрт Драгана Вучића)

 

 

На први поглед, можда, загонетан, супротстављен или двосмислен, наслов књиге Драгана Вучића „Светлост смрт“ чини, уствари, згуснут, сажет израз, основну идеју, односно пјесничку парадигму, или пјеснички програм, не само стихова у овој збирци, него и укупног поетског промишљања аутора. „А ти лица мога не можеш видјети и у животу остати“, написано је у Књизи изласка. Не поништавају ли се тиме и у данашњем, овом и оваквом свијету таме, недоумице, за све оне чије су очи отворене и који сваку честицу примају са знањем да је у питању истинска свјетлост, дијалога и свеприсуства?  Она луча што „свијетли у тами, и тама је не обузе“.

Акмеистичке раскрснице Ранка Јововића

Умјетност је једина истина и добра ствар у животу , каже Гистав Флобер, а Ранко Јововић у својој поезији „Дивљи плач“, у пост скриптуму, додаје, или, на свој начин интерпретира: Поезија коју ја стварам Односно Која мене ствара Избор је Изабрана је“. Несумњиве су и очигледне везе између ових двију истина. Није нимало случајно што смо баш Флоберову реченицу искористили као увод у овај текст о дјелу или можда чак и парадигми Јововићевог пјевања. У наставку своје мисли Флобер каже: „Живот је тако страшан и може се поднијети само ако се избјегава, а то је постиже само животом у свијету умјетности“. Ето, баш овдје, у овом дијелу показује се нераскидивост ових двију конструкција. Поезија коју ја стварам је избор, живот живот у свијету умјетности, покушај бјекства од животност ужаса (удеса). Изабрана је.

У плавом круги нирване

(Ђорђе Брујић, „Нови пусти дани“)

Пише: проф. др Миљко Шиндић

 

Млада поезија из студентских дана „пустих“ и „нових“ у истој мери, реалистичних и надреалистичних, младог песника, већ је насловом књиге („Нови пусти дани“) обележена временом што јој није било наклоњено и изгнаничком самоћом. Њен аутор, Ђорђе Брујић, песник по рођењу, није само човек који пева после рата „горчином која светли“, како је у рецензији написао познати црногорски песник Ранко Јововић, него и учесник рата који се борио за свој родни крај, Српску Крајину, и певао у рову док су око њега певала пушчана зрна. Ову „изузетну књигу изузетног песника“, сачињену од бола и патње „утопљене душе“, завичајно културно друштво „Сава Мркаљ“, чије је ново пребивалиште после егзила из Топуског у Новом Саду, наградило је значајним књижевним признањем.

Колона на путу избављења

Пише: Будимир Дубак 

 

Нова књига Ђорђа Брујића „Последњег дана вече“ његова је шеста књига пјесама.
Потоњи прогон и погром Срба из Хрватске, који је пјесник непосредно доживио, тематски је оквир и тема овог особеног поетског свједочанства.
Увијек је био најтежи задатак писца да извјештава из самог пакла, у тренутку збивања трагичних и застрашујућих, а из позиције жртве и свједока. Та казивања махом су обојена заглушујућом буком, коју производе бубњеви страдања и смрти, како сопственог народа, тако и личног удеса.