(Између књига у бојама)
Добра „обавијештеност“ и документарност сигурно су међу примарним тачкама, па самим тим и у темељима Живаљевићевог дјела, иако се често у самим причама ствара привид о томе како се, у ствари, ради о „чистој“ ауторској творевини, о приповијести скованој „само у глави писца“, барем у оној мјери колико то подразумијева традиционална прича. Наравно, те границе се из трена у трен помјерају.
Већ довољно провјерени приповједачки поступци – од цитатности до интер и метатекстуалности, као и, у посљедње вријеме, интензивирана тематика, дјелују сасвим увјерљиво и „неистрошено“ у наративним композицијама Тодора Живаљевића Величког, иако се, како је то својевремено записао Ново Вуковић, „препознају идеали и принципи“ Екове, Борхесове или Кишове литературе.Све би се то, можда, могло поткријепити и примјерима. Тражење „нових чињеница“, игра документима, или, пак, старим рукописима у контексту мистичног и бајковитог, у великој су мјери „разрада“ и „продубљење“ методологије за којом су посезали и поменути аутори. Засигурно, филозофско-метафизички тон основа је Живаљевићеве композиције. Све остало је, чини се, сложени механизам уз чију помоћ од добија оштрину и себи својствену боју.
Уз сву издиференцираност, и појединачну самосталност фрагмената, јасно је да се један дио Живаљевићеве прозе може посматрати и као роман, уколико она и није само то. Управо дилема око жанровског одређења, уз неколицину других „замки“ отвореног дјела, даје овом рукопису још једно својство модерности, односно постмодерности. Она ћудљиво мами, провоцира читаоца на активно читање, и настоји да га што чвршће стисне у омчу стваралачког чина, у оно што већина писаца не умије да објасни, називајући га „порођајним мукама“ или „заумним“. Е баш у том дијелу Велички покушава да читаоца што дубље увуче у дјело, да га „раскринка“ и „раслаби“ и на крају оптужи за саучесништво.
Поменута деконструкција уводи се у сврху покушаја разоткривања амбиваленције текста који се може прихватии и схватити тек у односу према другим текстовима. Због тога таква врста читања захтијева „осми дан стварања“, такозвано „продужено писање“, или активно учешће „читача“, а не само његово „мирно“ промишљање и прихватање појединости рукописа. Тако се, на примјер, из херменеутичке перспективе деконструкција сматра поступком различитих читања једног текста, при чему је неизбјежно прихватити да не постоји једно и коначно значење којем би требало стићи као циљу. То са собом доноси и неминовност да се усљед примјене оваквих поступака, односно различитих читања истог рукописа, долази до противрјечности у његовом прихватању, што значи и извођену често контрадикторних закључака и доживљаја. Том, као једном од метода, долазимо до постструктуралистичког разумијевања језика, према којем он престаје да буде стварност и подлијеже искључиво сопственим правилима, при чему она не морају нужно да кореспондирају са стварношћу.
И тематски Живаљевижево стваралаштво је разнолико. Дијапазон је широк – од откривања старих рукописа, мистичких догађаја и труда приповиједања, па све до интерпретације и реинтерпретације митова, допричавања логорашких свједочења или, пак, ратних голгота.
Наравно, све што као читалац будете дубље и даље улазили у дјело и његове лавиринте, оно ће вам се све више чинити познатим. Управо, широко поље асоцијација, уз разгранату симболику и познате предлошке из литературе којој она припада, стварају код читаоца осјећај ранијег искуства. Управо ту „познатост“.
Али без обзира на савремена књижевно-методолошка искуства које Тодор Живаљевић Велички црпи стварајући своје приповједачке овире, његова проза, захваљујући првенствено ауторовој инвентивности и интелектуалности, постала је дио репрезентативне књижевности која ће, вјероватно, обиљежити крај двадесетог и почетак двадесет и првог вијека у Црној Гори, и чији ће ехо још дуго струјати овдашњом литературом.
Уз сву издиференцираност, и појединачну самосталност фрагмената, јасно је да се један дио Живаљевићеве прозе може посматрати и као роман, уколико она и није само то. Управо дилема око жанровског одређења, уз неколицину других „замки“ отвореног дјела, даје овом рукопису још једно својство модерности, односно постмодерности. Она ћудљиво мами, провоцира читаоца на активно читање, и настоји да га што чвршће стисне у омчу стваралачког чина, у оно што већина писаца не умије да објасни, називајући га „порођајним мукама“ или „заумним“. Е баш у том дијелу Велички покушава да читаоца што дубље увуче у дјело, да га „раскринка“ и „раслаби“ и на крају оптужи за саучесништво.
Поменута деконструкција уводи се у сврху покушаја разоткривања амбиваленције текста који се може прихватии и схватити тек у односу према другим текстовима. Због тога таква врста читања захтијева „осми дан стварања“, такозвано „продужено писање“, или активно учешће „читача“, а не само његово „мирно“ промишљање и прихватање појединости рукописа. Тако се, на примјер, из херменеутичке перспективе деконструкција сматра поступком различитих читања једног текста, при чему је неизбјежно прихватити да не постоји једно и коначно значење којем би требало стићи као циљу. То са собом доноси и неминовност да се усљед примјене оваквих поступака, односно различитих читања истог рукописа, долази до противрјечности у његовом прихватању, што значи и извођену често контрадикторних закључака и доживљаја. Том, као једном од метода, долазимо до постструктуралистичког разумијевања језика, према којем он престаје да буде стварност и подлијеже искључиво сопственим правилима, при чему она не морају нужно да кореспондирају са стварношћу.
И тематски Живаљевижево стваралаштво је разнолико. Дијапазон је широк – од откривања старих рукописа, мистичких догађаја и труда приповиједања, па све до интерпретације и реинтерпретације митова, допричавања логорашких свједочења или, пак, ратних голгота.
Наравно, све што као читалац будете дубље и даље улазили у дјело и његове лавиринте, оно ће вам се све више чинити познатим. Управо, широко поље асоцијација, уз разгранату симболику и познате предлошке из литературе којој она припада, стварају код читаоца осјећај ранијег искуства. Управо ту „познатост“.
Али без обзира на савремена књижевно-методолошка искуства које Тодор Живаљевић Велички црпи стварајући своје приповједачке овире, његова проза, захваљујући првенствено ауторовој инвентивности и интелектуалности, постала је дио репрезентативне књижевности која ће, вјероватно, обиљежити крај двадесетог и почетак двадесет и првог вијека у Црној Гори, и чији ће ехо још дуго струјати овдашњом литературом.
Ђорђе Брујић
Нема коментара:
Постави коментар