Од документа ка фикцији

(Између књига у бојама)

 

Прозно стваралаштво Тодора Живаљевића Величког у најкраћем бисмо могли окарактерисати као спој ерудиције и фикције.
Добра „обавијештеност“ и документарност сигурно су међу примарним тачкама, па самим тим и у темељима Живаљевићевог дјела, иако се често у самим причама ствара привид о томе како се, у ствари, ради о „чистој“ ауторској творевини, о приповијести скованој „само у глави писца“, барем у оној мјери колико то подразумијева традиционална прича. Наравно, те границе се из трена у трен помјерају.