У плавом круги нирване

(Ђорђе Брујић, „Нови пусти дани“)

Пише: проф. др Миљко Шиндић

 

Млада поезија из студентских дана „пустих“ и „нових“ у истој мери, реалистичних и надреалистичних, младог песника, већ је насловом књиге („Нови пусти дани“) обележена временом што јој није било наклоњено и изгнаничком самоћом. Њен аутор, Ђорђе Брујић, песник по рођењу, није само човек који пева после рата „горчином која светли“, како је у рецензији написао познати црногорски песник Ранко Јововић, него и учесник рата који се борио за свој родни крај, Српску Крајину, и певао у рову док су око њега певала пушчана зрна. Ову „изузетну књигу изузетног песника“, сачињену од бола и патње „утопљене душе“, завичајно културно друштво „Сава Мркаљ“, чије је ново пребивалиште после егзила из Топуског у Новом Саду, наградило је значајним књижевним признањем.

„Нове пусте дане“ објавило је „Ободско слово“ из Ријеке Црнојевића, града гдје је штампана прва српска књига још у време док је Колумбо откривао Америку. Садржај збирке подељен је у три лирска круга. У првој тематској целини Ђорђе Брујић тражи уточиште за себе и за своју песму, традиционалну и модерну. Стихови, сложени у мелодичне и ненаметљиве риме, по слободном метричком ходу слуте даљину, бивше дане из којих зјапи празнина. Њихов смисао је искошен, пригушена светлост, грч отрежњења. Успомене  се деле на неједнаке делове. У једним царује ноћ, у другима су само комадићи зоре. По редоследу немерљивог растојања и страха песник „исписује речи“ што „устрептало јуре“ да означе контуре свести и ништавила. Рефлексивна основа емоција из песме у песму утврђује се сопственим законитостима а да не открива корене свога порекла, ни животне ни литерарне. Иза визуелних мисли остају „пејзажи“ бола и нови пусти дани. Метајезички слој значења стално је у оптицају, јер док песма говори о другим темама, говори о себи о својим сновима и словима, како настаје и шта хоће да каже или да прекрије шутњом.

Песме другог лирског круга једва да се разликују од песама претходног. Филозофија заумних речи зауставила је крик пораза. Тиха резигнација је без гнева, свила се у тугу и занемела. У песми „Пред олтаром“ историја се поновила у магновењу мртвог времена и мртвих душа, пред олтаром. Топоними изгубљеног завичаја и трагичне људске судбине само су путокази бола, могућност опстојања у духовним просторима:

„Једном ћу дочи као цвет, или
можда само као
Слика цвета.
Донећу глас вој у недрима својим,
Свето ће миро пасти по крајевима
Лета
У којем још трајем, и где још постојим
Макар као сен, тајна клица,
Зачетак речи немог предсказања,
Или као песма са стотину лица
У уморном свету обузданих сања.

Трећи циклус још одређеније локализује Брујићеве „нове пусте дане“, отуђење и осуђење на патњу и памћење. У новој се стварности отвориле старе ране, крваре и боле. И снови су остали без светлости и крепости. Иза њих је мрак, немогућност да се на сложена питања живљења и стварања нађу прави одговори, присуство постојбине је на дохват сваког стиха, њихово упориште, дубински снимак, песникове душе, али то је само „оивичен талас једа и празнине“, траг постојања и скица нових визија, како је назначено и одређено у „Идеограму“, програмској песми. Ратно време и ратно искуство је извор меланхолије. Осећај пораза на свој начин оптужује али не осуђује , покопао је патриотски занос и светковине младости, у оквирима је идеја „Лирике Итаке“, суматраистичких исповедних расположења.

Песма песмом објашњава и тумачи своје биће, његово историјско наслеђе и значење, своје „верују“. Њене „свете“ речи су се отвориле и директно проговориле. Немају одговор за све што се збило, али знају шта је било. Постале су сведоци српског страдања и памћење, крстаче неме и запаљене свеће, ламент над завичајном Банијом. Све што се око песме и у песми Ђорђа Брујића догодило постало је уметничка стварност језика. „Од речи облик је створен“, облик празнине и постојбине, са „стотину лица“, тајна клица бдења и певања. Корен и исход увек је исти: за цвет и свет, за ватру и пепео, окованог и ослобођеног Прометеја, за страх и утеху, наслаге времена и наслаге зала, њихове вертикале и хоризонтале, за песника и песму – ништа. И оно је, то чудо бесмисла за све повратнике и неповратнике из рата увек било исто: „модра пруга у даљини, граница коју два света чине“.