Тренутак самоће у лепезу је спојен
Од испуцалих речи
Са одсјајем зрелине.
Недоречен, таман, на силу је скројен,
У основи приче, облик
Постојбине.
Бачен је, зеница празних,
Неприметан,
На дохват руке. Делови ведрине
Згуснута су маса. Смех је разговетан,
Оивичен талас јада и
Празнине.
Ко сведок почетка, бескрајних ширина,
Нагнула се светлост на границу лета.
Урезани знаци – снимци су дубине,
Трагови постања,
Слике новог света.
Ђорђе Брујић
Нема коментара:
Постави коментар