Акмеистичке раскрснице Ранка Јововића

Умјетност је једина истина и добра ствар у животу , каже Гистав Флобер, а Ранко Јововић у својој поезији „Дивљи плач“, у пост скриптуму, додаје, или, на свој начин интерпретира: Поезија коју ја стварам Односно Која мене ствара Избор је Изабрана је“. Несумњиве су и очигледне везе између ових двију истина. Није нимало случајно што смо баш Флоберову реченицу искористили као увод у овај текст о дјелу или можда чак и парадигми Јововићевог пјевања. У наставку своје мисли Флобер каже: „Живот је тако страшан и може се поднијети само ако се избјегава, а то је постиже само животом у свијету умјетности“. Ето, баш овдје, у овом дијелу показује се нераскидивост ових двију конструкција. Поезија коју ја стварам је избор, живот живот у свијету умјетности, покушај бјекства од животност ужаса (удеса). Изабрана је.

Нове стопе или књига о нама

(Ранко Јововић, Доба дивљања, Апостроф – Алеф, Београд – Подгорица)

Шта је то дивље у Јововићевој књизи “Доба дивљања”? То сигурно није фотографија дечака на корицама, безбрижно осмехнутог, жртве једног времена (сви смо ми, ваљда, жртве различитих времена или можда једног те истог, које никако да прође), времена у којем се неизбежно страдало и које је више него очигледно оставило последице, чије се ране тешко лече до краја живота.
Дивље је, дакле, оно време, ово време, једна идеологија или идеологије, људи – немилосрдни и неумољиви, дивља је поезија настала из таквог прометања и неумитност да песник/књижевник буде ангажван, да буде филозоф свог доба и свог народа.