Пише: Будимир Дубак
Нова књига Ђорђа Брујића „Последњег дана вече“ његова је шеста књига пјесама.
Потоњи прогон и погром Срба из Хрватске, који је пјесник непосредно доживио, тематски је оквир и тема овог особеног поетског свједочанства.
Увијек је био најтежи задатак писца да извјештава из самог пакла, у тренутку збивања трагичних и застрашујућих, а из позиције жртве и свједока. Та казивања махом су обојена заглушујућом буком, коју производе бубњеви страдања и смрти, како сопственог народа, тако и личног удеса.
Потоњи прогон и погром Срба из Хрватске, који је пјесник непосредно доживио, тематски је оквир и тема овог особеног поетског свједочанства.
Увијек је био најтежи задатак писца да извјештава из самог пакла, у тренутку збивања трагичних и застрашујућих, а из позиције жртве и свједока. Та казивања махом су обојена заглушујућом буком, коју производе бубњеви страдања и смрти, како сопственог народа, тако и личног удеса.
Пјесник Ђорђе Брујић као да је, лативши се поменутог пјесничког свједочења, сачекао да прође вријеме од тих збивања, да би с историјске дистанце могао објективизовати своје непосредне доживљаје и виђења тог трагичног искуства, којег је пребогата историја српског народа. Јер погроми и изгони су наша историјска константа, о којој свједочи цјелокупна српска поезија, од најстаријих времена до данас.
Ђорђе Брујић се прибројао том табору наших пјесника. Болна пјесничка приповијест, коју слиједимо од прве до последње пјесме у овој књизи, почиње готово идиличним стиховима:
„Хладио се сутон, мајка је ћутала миришући ваздух
Благ, мек, бео ваздух;“...
Међутим, та ваздушна бонаца је пролегомена за једно трагично путовање, у олуји. Мајка, која силази „низ дирке од степеница“ најављује самотно путовање „Низ улицу као низ ветар“. Призор који слиједи у знаку је точкова и „најлонских надстрешница које су путовале као велика огледала“.
Поетски фрагменти, што се ређају попут каквих секвенци на филмској траци, немају наслова, већ су означени с три звјездице. У тим цјелинама се често губи граница између поетских слика и шкртог, готово репортерског казивања.
Колона, која креће у непознато, из крупног плана изгледа као једна масовна сцена. Али, пјесничко око је разлаже на дјелове, од којих сваки чини цјелину за себе. Каже:
„У колони свако путује за себе
Сви у своју тишину закључани“.
А један из колоне упоређује ријеку са животом: „Реке ће остати ми, наши замућени двојници и када опусти, по њима ће се знати“.
Напуштање куће као огњишта бића почетак је трајне егзистенцијалне студи, која обузима обездомљеног човјека и поскитани народ. Пут без одморишта и заклона постаје „једина кућа без зидова“. У тој тужној колони самоћа је оно што доминантно прати сваког човјека, коме се пјесник обраћа готово криком: „Човече, сами човече!“
Друмови којима се креће збјег подсјећају на неку трому ријеку, низ коју путују људи „у таласима, кап по кап...“ И сваки човјек је једна кап, што се губи у тој сабласној ријеци.
Упркос томе што су сеобе судбинска константа српског народа, пјесник нас увјерава „да не постоји / упутство за сеобу“.
Збјег је скупина гоњених људи, чији гонилац је понекад невидљив, попут крволочне звијери. Жртве осјећају његово присуство, покушавајући да намиришу прогониоце: „Уместо себе њих у огледалу да осетимо“. Као што жртва умјесто себе види одраз џелата у огледалу, тако се идентификује и са давно убијеним војницима „чије очи само личе на наше и смеју се девојци“. Пјеснички субјект, учесник колоне, ту дјевојку је касније „срео мртву, у Двору, где је све мирисало на липу“.
Путовање колоне почиње да се збива и ван простора и времена, претварајући се у застрашујућу слободу. Ђорђе Брујић каже:
„У овој бескрајној слободи
Која попут реке откида
Једно по једно зрнце раскућеног сећања“.
Мноштво стопала „оставља црне трагове“, у црно бојећи цијели пут. Пјесник вели: „да црним бели пут завеју“. Језива слика трага обездомљеног човјека.
Али, изнад тог црног трага изгубљеног човјека, као сјајни знак блиста нада: „Јер ће бити када ће прогониоци сами себе прогонити“. И њихови пси рата долазе из самог пакла.
Пјесник је и нека врста бројача, који констатује да „Што више смо сами, то нас некако више има“.
Бројање и супституција имена бројем тек је страшно у неименованој пјесми (Парцела 142), коју као коментар прати фуснота (из књиге Душка Томића „Путевима смрти козарске дјеце“) која гласи: „Парцела број 142 на загребачком гробљу Мирогој крије тајну дјеце мученика. То свето мјесто данас одише миром на граници шуме, гдје лежи мала надгробна плоча“.
Тај подземни хор безимене дјеце јавља: „Дуго још број бићемо“, у масовној гробници, која је „земљано море“. Међутим, они не желе да свједоче о својој трагичној судбини, већ о колективној трагедији сопственог народа, која се понавља:
„Гласом да се не одамо, ни трептајем,
Док ову људску сеобу испраћамо,
Опет остављени, у тешњу шачицу збијени“.
Нови збјег призива успомене на стара, вјечно жива страдања. То видимо и из „Исповијести човјека са два имена“, који се сјећа Градишке, Јастребарског, „црног речног гробља“, кужних болница, промрзлих дјечијих руку, цистерни, гдје се душе мијешају са гасом, и свог изгубљеног идентита.
Колона путује кроз вријеме, махом унатраг, у прошлост, која је живља од садашњости. Пјеснички субјект, учесник тог збјега, враћа се у догађаје „код Слуња, када су 21. јула 1942. године усташе поклале у збјеговима и властитим кућама више од 420 српских цивила, па закланих 10 дјевојчица и 10 дјечака, од 5 до 7 година, скинуле голе, дјевојчице положили на леђа у круг, спојили им руке, а раширили ножице и на њих положили голе заклане дјечаке!“, пише у фусноти пјесме „Коло у Машвини“.
Овдје застаје људски ум. „Зато ћутим пред црквом од њихових детињих срца“, вели пјесник.
И опет путник креће напријед, али пред њим „нестају путеви и нестаје моје ја које их је следило“.
У пјесми „Последњег дана вече“, (по којој је књига насловљена), видимо да је тај пут „Круг затворен од нигде до ништа“.
Невољни путник не жели да свједочи о оном од чега се ваља спасавати заборавом и ћутањем, кад би било могуће. Носи се мишљу да поцијепа то што пише, јер записано је нужно недоречено и представља тек слабашни траг о индивидуалној и колективној драми српског народа.
Августовска „Олуја“, која је обездомила Србе из Хрватске оставља пустош. „Црвени бљесак“, развијава народ, као полен.
У кретању колоне, која и по три дана стоји у мјесту, никад се не зна на којој просторној и временској позицији се налази, јер су „Време / простор двоје у једном“, каже пјесник. Људи у збјегу су „преварене ловине“, за којима се вуче вријеме „као превијен крик / од кога западамо у глувоћу“.
Човјек се претвара у сјенку на путу, која се простире „од садашњег до бившег себе“. Расељено биће је утвара што сања себе и свој бивши живот. Каже:
„Сањао сам све што је требало да заборавим“.
Самоћа обездомљеног човјека није обична, већ личи „неизговореној или немуштој речи“. То је стање занијемелости пред дубоким понорима странствовања. Тај човјек је обиљежен жигом странца и луталице. Он је заточеник апсурда, који само у сну налази сигурност. Стварност је „друм увијен у бескрајну спиралу“. Тај друм води „из нигде ка ускоро, / слепе док лебдимо између треба и ништа“. Тако се пут, утабан од стопала колоне, преображава у простор лебдења у празнини. Искоријењено и обездомљено биће је „сламка међу вихорове“. Оно је привид у огледалу или кап воде, која се утапа у ријеку, што увире „талас по талас мора / па онда све дубље, па онда све даље, / померајући се вал по вал...“
И тако, док не ишчезне у мору безобалном, као у једино сигурно и вјечно уточиште.
Пјесник Ђорђе Брујић завршава путовање у „Последњег дана вече“ преласком:
„Из светлости пешчаног нам тела
у модру дубину невидљивог“.
И ми се, након склапања корица ове невеселе књиге, осјећамо као његови сапутници из колоне, која чезне за трајним уточиштем.
Ђорђе Брујић се прибројао том табору наших пјесника. Болна пјесничка приповијест, коју слиједимо од прве до последње пјесме у овој књизи, почиње готово идиличним стиховима:
„Хладио се сутон, мајка је ћутала миришући ваздух
Благ, мек, бео ваздух;“...
Међутим, та ваздушна бонаца је пролегомена за једно трагично путовање, у олуји. Мајка, која силази „низ дирке од степеница“ најављује самотно путовање „Низ улицу као низ ветар“. Призор који слиједи у знаку је точкова и „најлонских надстрешница које су путовале као велика огледала“.
Поетски фрагменти, што се ређају попут каквих секвенци на филмској траци, немају наслова, већ су означени с три звјездице. У тим цјелинама се често губи граница између поетских слика и шкртог, готово репортерског казивања.
Колона, која креће у непознато, из крупног плана изгледа као једна масовна сцена. Али, пјесничко око је разлаже на дјелове, од којих сваки чини цјелину за себе. Каже:
„У колони свако путује за себе
Сви у своју тишину закључани“.
А један из колоне упоређује ријеку са животом: „Реке ће остати ми, наши замућени двојници и када опусти, по њима ће се знати“.
Напуштање куће као огњишта бића почетак је трајне егзистенцијалне студи, која обузима обездомљеног човјека и поскитани народ. Пут без одморишта и заклона постаје „једина кућа без зидова“. У тој тужној колони самоћа је оно што доминантно прати сваког човјека, коме се пјесник обраћа готово криком: „Човече, сами човече!“
Друмови којима се креће збјег подсјећају на неку трому ријеку, низ коју путују људи „у таласима, кап по кап...“ И сваки човјек је једна кап, што се губи у тој сабласној ријеци.
Упркос томе што су сеобе судбинска константа српског народа, пјесник нас увјерава „да не постоји / упутство за сеобу“.
Збјег је скупина гоњених људи, чији гонилац је понекад невидљив, попут крволочне звијери. Жртве осјећају његово присуство, покушавајући да намиришу прогониоце: „Уместо себе њих у огледалу да осетимо“. Као што жртва умјесто себе види одраз џелата у огледалу, тако се идентификује и са давно убијеним војницима „чије очи само личе на наше и смеју се девојци“. Пјеснички субјект, учесник колоне, ту дјевојку је касније „срео мртву, у Двору, где је све мирисало на липу“.
Путовање колоне почиње да се збива и ван простора и времена, претварајући се у застрашујућу слободу. Ђорђе Брујић каже:
„У овој бескрајној слободи
Која попут реке откида
Једно по једно зрнце раскућеног сећања“.
Мноштво стопала „оставља црне трагове“, у црно бојећи цијели пут. Пјесник вели: „да црним бели пут завеју“. Језива слика трага обездомљеног човјека.
Али, изнад тог црног трага изгубљеног човјека, као сјајни знак блиста нада: „Јер ће бити када ће прогониоци сами себе прогонити“. И њихови пси рата долазе из самог пакла.
Пјесник је и нека врста бројача, који констатује да „Што више смо сами, то нас некако више има“.
Бројање и супституција имена бројем тек је страшно у неименованој пјесми (Парцела 142), коју као коментар прати фуснота (из књиге Душка Томића „Путевима смрти козарске дјеце“) која гласи: „Парцела број 142 на загребачком гробљу Мирогој крије тајну дјеце мученика. То свето мјесто данас одише миром на граници шуме, гдје лежи мала надгробна плоча“.
Тај подземни хор безимене дјеце јавља: „Дуго још број бићемо“, у масовној гробници, која је „земљано море“. Међутим, они не желе да свједоче о својој трагичној судбини, већ о колективној трагедији сопственог народа, која се понавља:
„Гласом да се не одамо, ни трептајем,
Док ову људску сеобу испраћамо,
Опет остављени, у тешњу шачицу збијени“.
Нови збјег призива успомене на стара, вјечно жива страдања. То видимо и из „Исповијести човјека са два имена“, који се сјећа Градишке, Јастребарског, „црног речног гробља“, кужних болница, промрзлих дјечијих руку, цистерни, гдје се душе мијешају са гасом, и свог изгубљеног идентита.
Колона путује кроз вријеме, махом унатраг, у прошлост, која је живља од садашњости. Пјеснички субјект, учесник тог збјега, враћа се у догађаје „код Слуња, када су 21. јула 1942. године усташе поклале у збјеговима и властитим кућама више од 420 српских цивила, па закланих 10 дјевојчица и 10 дјечака, од 5 до 7 година, скинуле голе, дјевојчице положили на леђа у круг, спојили им руке, а раширили ножице и на њих положили голе заклане дјечаке!“, пише у фусноти пјесме „Коло у Машвини“.
Овдје застаје људски ум. „Зато ћутим пред црквом од њихових детињих срца“, вели пјесник.
И опет путник креће напријед, али пред њим „нестају путеви и нестаје моје ја које их је следило“.
У пјесми „Последњег дана вече“, (по којој је књига насловљена), видимо да је тај пут „Круг затворен од нигде до ништа“.
Невољни путник не жели да свједочи о оном од чега се ваља спасавати заборавом и ћутањем, кад би било могуће. Носи се мишљу да поцијепа то што пише, јер записано је нужно недоречено и представља тек слабашни траг о индивидуалној и колективној драми српског народа.
Августовска „Олуја“, која је обездомила Србе из Хрватске оставља пустош. „Црвени бљесак“, развијава народ, као полен.
У кретању колоне, која и по три дана стоји у мјесту, никад се не зна на којој просторној и временској позицији се налази, јер су „Време / простор двоје у једном“, каже пјесник. Људи у збјегу су „преварене ловине“, за којима се вуче вријеме „као превијен крик / од кога западамо у глувоћу“.
Човјек се претвара у сјенку на путу, која се простире „од садашњег до бившег себе“. Расељено биће је утвара што сања себе и свој бивши живот. Каже:
„Сањао сам све што је требало да заборавим“.
Самоћа обездомљеног човјека није обична, већ личи „неизговореној или немуштој речи“. То је стање занијемелости пред дубоким понорима странствовања. Тај човјек је обиљежен жигом странца и луталице. Он је заточеник апсурда, који само у сну налази сигурност. Стварност је „друм увијен у бескрајну спиралу“. Тај друм води „из нигде ка ускоро, / слепе док лебдимо између треба и ништа“. Тако се пут, утабан од стопала колоне, преображава у простор лебдења у празнини. Искоријењено и обездомљено биће је „сламка међу вихорове“. Оно је привид у огледалу или кап воде, која се утапа у ријеку, што увире „талас по талас мора / па онда све дубље, па онда све даље, / померајући се вал по вал...“
И тако, док не ишчезне у мору безобалном, као у једино сигурно и вјечно уточиште.
Пјесник Ђорђе Брујић завршава путовање у „Последњег дана вече“ преласком:
„Из светлости пешчаног нам тела
у модру дубину невидљивог“.
И ми се, након склапања корица ове невеселе књиге, осјећамо као његови сапутници из колоне, која чезне за трајним уточиштем.
Нема коментара:
Постави коментар