Храм од речи

(Ђорђе Брујић, Свећа и слово)

Пише: Др Душко Бабић

Основна тема песничке књиге Свећа и слово Ђорђа Брујића јесте потрага песника за духовним склоништем у свету несталних, обеспокојавајућих истина. Наглашено личне, највећим делом исповедне, ове песме своју основну инспирацију налазе у доживљају обесмишљености и обескорењености лирског субјекта и тињајућој вери да у свету „недостојном и сна и јаве“ постоје путеви избављења. Песник себе (а преко себе и човека уопште) сагледава у стварности која му личи на неки „туђи архипелаг“, у заглушујућој празнини „буна и комешања“, где је атрофирала људска потреба да властито постојање уздиже ка смислу и онтолошком утемељењу. У том хаотичном беспоретку, песник осећа да се препустио аутоматизму – говора, опажања, живљења – па тражи неке своје тренутке и скровита места у којима ће га окрзнути светлост „вишег живота“. У пометеном, изгубљеном свету, он види да је изгубио себе и да се ништа друго не може поправити и усправити док он сам не пређе своје лимите и границе. Зато, у свеопштем метежу и расутости, где се све узвишено умртвљује и обесвећује, песник покушава да састави свој „храм од речи“ – песму/цркву, склониште за достојанствено живљење и умирање. Све се одиграва између два доживљајна пола – страха од богонапуштености и вере да нас у затомљеним чудима света чекају тиха богопризвања, где ћемо се, „малени испод звезда“, наднети над зденац своје дубине. Такву семантичку перспективу отвара уводна песма Прича о два почетка, у чијој разбокореној, лелујавој метафоричности, разазнајемо асоцијације на „два човекова зачатија“ – телесно и духовно, земаљско и небеско, времено и надвремено. У простору тог немира, кроз „путеве срца“, песник чека „да се на води умиреној оцртају стопе“ – да проговоре света чуда и да се отворе путеви унутрашњих преображења.
У овом значењском контексту треба разумети наслов књиге – Свећа и слово, где обе пунозначне лексеме добијају слојевиту асоцијативност, при чему се укрштају лично-исповедни и национално-историјски значењски сигнали, са преференцијама да се профано и чулно уздигне до религијског и сакралног. И „свећа“ и „слово“ долазе из традиције хришћанске духовности и заокружују духовни простор утољења „глади за собом“. Упоредо са асоцијацијама на запаљену храмовну свећу, која симболизује јединство живота и смрти, предака и синова, овде се непрестано враћа слика песникове душе као пламичка који се одазива небеској светлости – Богу, сунцу, звезданом небу – одакле нас гледају „наше очи беспомоћне“. Склоњен и умирен, у егзистенцијалној невиделици, песник бди крај „своје свеће“ и чека „додир слова“. Тако туђи и пустошни свет постаје – макар на тренутак и макар само у речима – храм, „духовна кућа“, слобода у својој пуноћи.

На овако пројектовану симболику свеће, надовезује се симболика другог дела у насловној синтагми – слова: први слој значења односи се на реч, језик, песму, тражење и ишчекивање ритмова и слика у стваралачком процесу. Односно, њоме се означава тематска раван књиге у којој песник као један од повлашћених путева самоспознаје и осмишљења властите егзистенције види изграђивање – миљковићевски речено – „свести о песми“. На тај начин, примарна асоцијативност слова непрестано доводи у везу питања живота – историје, личног и колективног усуда, сећања, страхова, трагања... – са поетичким и аутопоетичким рефлексијама. Питање певања постаје питање живота и обрнуто. На том месту отвара се пут ка посредовању сакралног значења ове речи, где се слово доживљава као Слово, Логос, Бог. Читаоцу се сугерише да чин певања разуме као одјек и продужетак општења са светим, односно да у свест призове прапочетно, молитвено значење песме.

На овом трагу треба разумети круг песама у којима су у тематском средишту наше националне светиње – Гомирје, Комоговина, Моштаница, Осовица, Кареја, Језерски врх на Ловћену... Своје сусрете са њима песник евоцира као тренутке ходочашћа и унутрашњих просветљења, у којима излази из тескобне и „туђе“ стварности и прилази оном жуђеном „бољем себи“. Мада су ова сећања повезана са трауматичним личним и колективним искуствима – ратним збивањима, избегличким колонама, збеговима, „тешким мислима“, у сакралном простору Свеће и слова, управо она постају „духовна кућа“, пут ка вишем, смисленом животу. На тим местима песник осећа у себи благодат дубљег виђења и разумевања себе и света, кад се пробуде траве, мириси, „тајне клице“, „осејано небо“, када се у песнику пробуди жива нада да ће једнога дана у свет закорачити преображен, другачији, да ће „донети глас свој у недрима својим“ и да ће „благо миро пасти по крајевима лета“ (Рука светог Теодора у Комоговини). У овим песмама неколико пута се јавља мотив неке благе руке, издвојене из природних токова и закона, као у песми Рука. Жар. Моштаница: „Док је горела Моштаница, по Козари је цветало перје, / стопу под брвном, педаљ од границе у стражи; / Док искри лед над пламеном и пада сиво разверје, / Чекам – том неопаљивом руком ме покажи“. Јача од ватре и сваког зла, послата са неба човеку који тражи пут и излаз, као неопалима купина Мојсију, ова рука је једина сила која чува свет од потонућа у ништавило и веру песника да ће пронаћи „унутрашњег човека“ у себи. У овим песмама – најбољем делу књиге Свећа и слово – лично је исказано кроз национално, појединачна егзистенција се препознала у колективној историји и судбини. Религиозна раван значења књиге овде досеже своја најдубља значења и најснажнији поетски израз, у њој се и песник и певање, и народ, и историја и људско постојање уопште, сагледавају у простору хришћанске антропозофије, у којој је спасење неодвојиво од страдања. Овај циклус завршава песма Жал под облацима на Ловћену, где песник „распет међ два врха“, с отвореним погледом „на пучину и небо“ све што је спознао и видео предаје „речи недомашној“, а себе оставља на „страшном месту“, где „сав је живот стао у двије косине“.

На циклус Свећа и слово надовезују се преостала три: Иза границе, Лице у цвету, Септембар у стаклу и Бивше, скраћенице. У њима се надограђују и варирају значења и поетски поступци изграђени у првом циклусу.

Циклус Иза границе наставља тематску нит у којој се евоцирају слике из детињства и завичаја, рата, лутања, надношења над „празнину прошлости“, о чему сведоче и наслови песама, као што су: Завичајни круг, Сећање на кућни угао, На два метра од куће... Све што се у овим песмама налази, смештено је „иза границе“ – додира, поседовања, спознања; тај свет остао је разливен у неком предвечерју „кад пожар клоне“, кад у сећање кане нека „капља из прапочетка“ и завичајни грумен „хитнут од руке давнашњег претка“ долети у „доба ново“ (Иза границе). Хватање интимних тренутака и њихових одјека у песниковим поетским бдењима, настављено је у наредном циклусу, необичног наслова: Лице у цвету, само што овде централни топос више није завичај, него град са својим хладним, јесењим и зимским сликама, место осаме и „предсказања црног“, као у следећој строфи: „Као сред зиме, самоћа у леду / Празни вас сетом, траг уз ноге мили; / То што из вас сад чезне у погледу /Мрачно је срце у ком сте се свили“. Метафора „мрачног срца“ у којем се човек оградио од људи и својих исконских потенција, прожима не само овај циклус него и целу књигу и намеће се као општа, свеобухватна ознака Брујићевог доживљаја света. Перспектива тихе осамљености из које се, кроз прозор, посматра спољашњи свет и у виђене призоре уткивају унутрашња стања, доминира поемом Септембар у стаклу и последњим циклусом Бивше, скраћенице. Асоцијативно, „лабаво“ повезивање слика и мотива, иначе карактеристично за Брујићеву поезију, овде је појачано, са циљем да се семантички функционализује, тако што ће сам поступак постати видљив одраз унутрашњег стања које се поетски уобличује. О томе сведочи карактеристичан облик двочланих наслова песама, где је прва реч одвојена од друге тачком: Ватра. Пјесма; Јабука. Сунце; Полице. Собе; Увод. Очај... Читалац се овим поступком упућује да значење песме тражи у простору визуелне и звучне експресије, а не у чврстим и јасним семантичким структурама.
У Свећи и слову лако је приметити доминацију везаног стиха у односу на слободни, што представља битно померање у односу на претходних шест песничких књига Ђорђа Брујића, где је слободни стих био повлашћена форма. Брујића смо до сада знали као песника слободних, неомеђених ритмова и импулсивне реторичности, којег нису много занимали традиционални версификацијски облици. У Свећи и слову је обрнуто: већина песама је испевана у правилним катренским строфама, са доследно спроведеном укрштеном римом и стабилном метричком структуром. Да је Брујић свесно изабрао изазове везане форме, види се и по томе што у овој књизи прихвата сонет, односно криптосонет, као основни, „задати“ облик. Овакве поетичке промене код савремених песника нису ретке и оне сведоче како о виталности традиционалног везаног стиха, тако и о разумљивој потреби песника да испитују неограничене могућности језика и певања. Чини се да код Ђорђа Брујића ова промена има и своје унутрашње разлоге – да су је „донеле године“, односно духовна строгост која долази са годинама. Утисак је да окретање строгим версификацијским обрасцима у овом случају није резултат само промене поступка него и другачијег доживљаја стварности, фрагментаризоване и расуте у непрегледном мноштву својих појавних облика. Стегнута форма традиционалног стиха указала се песнику као добар пут да то непрегледно обиље просеје и прочисти, да разлучи важно од случајног и сувишног. Нама се чини да је тај пут срећно изабран и да је на њему песник ближи ономе што тражи у овој књизи: себе и своје слово.

____________________________________________________
(Аутор је књижевник и управник Српске књижевне задруге)