Душко Бабић: Пјесме српског солдата

Тамо, кад се сретнемо

 

Ноћ. Планинска мећава.

Снијег расте на путу као зло месо.

У прегријаном „Пинцу“ јечи Стеван Радоја,

руком зачепа рану на стомаку,

а причом ледена уста изнад чела...

Преживјеће, каже, није тако опасно,

само да се пробијемо до града, да не искрвари,

а идемо, полако, хвала Богу...

Гледам га искоса: поцрнио од вјетрова и несна,

а лијеп и чист, као роса, као јагње у јаслама.

Негдје на пола пута – стадосмо:

отварамо хаубу, пипамо врело гвожђе,

гурамо, шкрипимо зубима, зовемо Бога, неће...

„Да није гориво?“, рече возач,

узима шипку, отвара резервоар... клонуло сједа:

„Неко је извукао нафту...?“

Ћутим. Ноћ је. Мећава шушти.

Стеван зове: „Зашто смо стали?“

Тишина се обара низ брдо

као грудва бачена са небеса...

Неко у мени заплака

и мојим гласом као да рече:

„Причекај, брате, све ћеш чути,

тамо, када се сретнемо.“

 

                            24. фебруар 1995.

Круг над закључаном кућом

(О завичајном у поезији Душка Бабића)

 

Душко Бабић

Пише: Ђорђе Брујић

 

Пажљивим сагледавањем и одмјереним приступом поетском тексту Душка Бабића, или, прецизније, једном његовом фрагменту, који се у моменту наметнуо као рафинисан и интригантан, постајемо неизбјежно свјесни ширине поље између двије ријечи, једнако као што у њој свевидимо дубоку празнину између два архетипа – завичаја и отаџбине, или између два погледа на доминантну симболичност у укупној поезији, гдје кућиште опстаје као жижа пјесничке елипсе.

У обимном поетском распону, онда када смо као читаоци принуђени да у поезији одступимо од пјесниковог знања и да дио опуса сведемо на једну, макар и варљиву, мјеру сопственог доживљаја баш тог лирског сегмента, несумњиво бисмо морали запасти у потенцијалну омашку, тражећи у реченом само ријеч, а заборављајући на системе асоцијативних симбола и слика као пјесничких емотивних тачака, у којима он проналази и сопствену и стабилност стиховне грађевине.

Храм од речи

(Ђорђе Брујић, Свећа и слово)

Пише: Др Душко Бабић

Основна тема песничке књиге Свећа и слово Ђорђа Брујића јесте потрага песника за духовним склоништем у свету несталних, обеспокојавајућих истина. Наглашено личне, највећим делом исповедне, ове песме своју основну инспирацију налазе у доживљају обесмишљености и обескорењености лирског субјекта и тињајућој вери да у свету „недостојном и сна и јаве“ постоје путеви избављења. Песник себе (а преко себе и човека уопште) сагледава у стварности која му личи на неки „туђи архипелаг“, у заглушујућој празнини „буна и комешања“, где је атрофирала људска потреба да властито постојање уздиже ка смислу и онтолошком утемељењу.