Тамо, кад се сретнемо
Ноћ. Планинска мећава.
Снијег расте на путу као зло месо.
У прегријаном „Пинцу“ јечи Стеван Радоја,
руком зачепа рану на стомаку,
а причом ледена уста изнад чела...
Преживјеће, каже, није тако опасно,
само да се пробијемо до града, да не искрвари,
а идемо, полако, хвала Богу...
Гледам га искоса: поцрнио од вјетрова и несна,
а лијеп и чист, као роса, као јагње у јаслама.
Негдје на пола пута – стадосмо:
отварамо хаубу, пипамо врело гвожђе,
гурамо, шкрипимо зубима, зовемо Бога, неће...
„Да није гориво?“, рече возач,
узима шипку, отвара резервоар... клонуло сједа:
„Неко је извукао нафту...?“
Ћутим. Ноћ је. Мећава шушти.
Стеван зове: „Зашто смо стали?“
Тишина се обара низ брдо
као грудва бачена са небеса...
Неко у мени заплака
и мојим гласом као да рече:
„Причекај, брате, све ћеш чути,
тамо, када се сретнемо.“
24. фебруар 1995.