Тамо, кад се сретнемо
Ноћ. Планинска мећава.
Снијег расте на путу као зло месо.
У прегријаном „Пинцу“ јечи Стеван Радоја,
руком зачепа рану на стомаку,
а причом ледена уста изнад чела...
Преживјеће, каже, није тако опасно,
само да се пробијемо до града, да не искрвари,
а идемо, полако, хвала Богу...
Гледам га искоса: поцрнио од вјетрова и несна,
а лијеп и чист, као роса, као јагње у јаслама.
Негдје на пола пута – стадосмо:
отварамо хаубу, пипамо врело гвожђе,
гурамо, шкрипимо зубима, зовемо Бога, неће...
„Да није гориво?“, рече возач,
узима шипку, отвара резервоар... клонуло сједа:
„Неко је извукао нафту...?“
Ћутим. Ноћ је. Мећава шушти.
Стеван зове: „Зашто смо стали?“
Тишина се обара низ брдо
као грудва бачена са небеса...
Неко у мени заплака
и мојим гласом као да рече:
„Причекај, брате, све ћеш чути,
тамо, када се сретнемо.“
24. фебруар 1995.
Склониште
Читаво село стане
у једну бетонску шталу.
Склоњени од граната
и самоће,
у млаком смраду балеге
и трулог сијена,
и дјеца,
поред кошчатих жена.
Доваљан из шумā,
једно вече,
гледам их са прага.
Нешто се у мени оте
и клече пред лице дјечака
што сину
кад ми пође у сусрет.
У штали-цркви
угледах тада
Отаџбину.
15. децембар 1994.
Цондрање: Операција „Бихаћ“
Нико не зна
који је ово дан по реду
богуукрадени.
Лежимо на влажном лишћу,
поред изваљене букве,
поспани, мрки, зли.
И да нас Турци сколе,
и да нас змије бишћу,
тешко бисмо се макли.
Одједном,
Над нама капетан.
Подбуо, модар, чинова гладан.
„Шта радиш, бандо?“ –
пиштољем пита.
Скачемо: будала не зна тамјан!
А један бангави,
спадало истанчаног стила,
испљуну сажвакану травку
и рече:
„Цондрамо, помало, друже.“
Април, 1995.
Тежачка матер
Мајци Олги
На Светог Василија Чудотворца,
прије сванућа, уздише мати,
док спрема торбу мамурног борца
и моли Вишњег да га врати.
Ракију, лук, комад сланине,
очев сат и нож склопац,
брижно свија у новине
и дубоки мукли ропац.
Од памтивијека, о овом хљебу,
тежачка матер у рат спрема
и под иконама тавна рида.
Увијек дужна цару и небу,
наша матер паћеница,
црнину облачи и скида.
15. јануар 1994.
Нема коментара:
Постави коментар