Нико Бартуловић: Последња жеља

Нико Бартуловић (Фото: архива Руска Матулића)

 

За пар дана донесе нам нетко вијест: Осуђен на смрт! – Многи су је примили само оним занимањем које побуђује свака нова вијест у том монотоном животу, али многе је и дубље потресла. Није то била прва те врсте. Прије би нас такође потресле, али били смо некако приправни на њих. Ова нас је тиштила својом тајном. Рекоше нам да он не зна за њу, да му има да буде јављена тек на дан смрти, јер се боје, да им га слабоћа не отме ужету, али уза све то тражили смо разрешење на његовом лицу. Залуду. Сви су га гледали тог јутра најпозорније, али он није видио никога.
Пошли смо са шетње увјерењем да су му наши погледи задњи поздрав прије смрти, и нисмо сврнули очију с њега, све док смо могли. Сутра у јутро појавио се ипак: и дан прије смрти мора да се врши кућни ред…
Било је још рано. Рекоше нам, да му осуда још није најављена и то нас је још јаче узрујавало: чинило нам се да имамо мртваца између себе. Али што је најчудније било, тај мртвац је ускрснуо! Није говорио, нити обраћао коме – али наједном, као да је прогледао…Његова глава тог дана није била погнута к земљи; лице му је било обрнуто нама, и то са неким чудним, ужасним изражајем радости у очима, који се чинио, као смијех на мртвачкој лубањи… Све нас је гледао као да нешто тражи, одабире, пита, или чека згоду. А ми, који смо прије жељели да га наговоримо, одвраћали смо сад очи с ужасом, и ледени страх осјећали, кад би прошли мимо њега.
Тако је прошла ура, све под дојмом тог чудноватог преокрета. Врата куће отворише се да нас прогутају, и сви смо стали да журимо, само да га више не гледамо….
Наједном осјетисмо нас двојица да је за нама. Нисмо га видјели, али знали смо, да се његов поглед уставио на нама, и нас одабрао. Као очарани успорили смо ход. Болило нас је то, али другачије нисмо могли.
Његов корак приближавао се мукао, као да ступа по гробној плочи. Када је већ био близу, прошапта пјевуцкајући:
- Мало соли; само мало…
Нисмо могли нити да му одговоримо.
- Само мало, – настављаше топлије – лијепо вас молим…Крумпира ћу добити сутра, обећали ми, а соли немам… Само мало.
Мљацну пожудно језиком и ухвати ме за капут…
Ја се отргнух с ужасом и пођох брже. Али он је тркао за нама: - За сутра соли! Чинило ми се да се читав пакао цери на мене вражјом злобом. Зар заиста тај човјек нити не слути да ће сутра умријети, да је дапаче већ умро и само сјена његова да још лута двориштем…? Увиђао сам да је то дјело бездушне поруге крвника, који се не жаца ни саму смрт да оскврне, и никад као у том часу нисам осетио сву страхоту мјеста, у којем сам живио. Тако, дакле, олакшавају ту последње часове…
Када смо стигли до наше ћелије, стаде и увуче се у врата. Чувари га гледаху, и не рекоше му ништа. Мољаше опет… Мољаше ме тако да би му и душу био дао, али – зар да се и ја помогнем ругати мртвацем?!
Глас му је дрхтао све више, а нама парао срце. Чувари су се смјешкали…
И као да се сјетио, ваљда да би га могли казнити, наједном се повуче. Али да не изгуби ни задње пригоде, погледа ме још једном с толико молбе и пријекора у очима, да ми се чинило да ћу вриснути. Осјећао сам, да ће ме прогањати заувијек тај поглед, не услишим ли га. И у задњи час, пограбих с ладице со, и утиснух му је у руку…
Оно чега сам се бојао, догоди се: стражари се доиста исцерили. Присилили су ме, ето, да се и ја ругам, последњим саучешћем и последњом љубави, да се ругам. Ал’ – хвала Богу!...
У тај ме последњи час његов поглед тако подрага по лицу, као што може да подрага само поглед умирућег брата коме си испунио последњу жељу.
- Спасибо – прошапта пјевуцкајући, стисну весело со, и одскакута даље…
Сутра га више није било на шетњи.

(Из новеле “Последња жеља”)