Катарина Никчевић Брајовић: Оштри језик љубави

Како је говорио Свети Петар Цетињски:
Да међу Турцима живим, не бих толики зулум трпио

Катарина Никчевић Брајовић

Ове озбиљне и тешке ријечи писао је Петар Први Петровић Његош Црногорцима и Брђанима, Паштровићима и свим осталим који су, ако не фактички, а оно духовно били под његовом пастирском управом. За његовим ријечима није ишла државна сила, али су се његове ријечи слушале и дуго након што су написане.
Пастир добри чудотворац и светитељ, рођен је највероватније септембра 1747. године на Његушима, од побожних родитеља Марка Дамјанова (Петровића) и Марије (рођене Мартиновић). Његов отац његова оца Дамјан бјеше рођени брат чувеног митрополита црногорског Данила.
Замонашен је у дванаестој години. Растао је уз митрополита Василија и владику Саву, а након што је невољени владика Арсеније Пламенац умро, Петар Петровић Његош дође на чело Црне Горе и засједе на владичански трон.

Ево, дође вријеме

Свети Петар Цетињски

Препоручен од главара и гувернадура и цијелог народа као богољубив и благонараван, он доби дозволу од аустријског двора да га рукоположи карловачки митрополит Мојсије Путник. На путу од Беча за Сремске Карловце догоди се будућем владики још једно искушење: испао је из кола и сломио десну руку. Послије шестомесечног боловања, он би свечано рукоположен у саборном храму у Сремским Карловцима, за архијереја црногорског, скендеријског и приморског (13. октобра 1784. године).
Током дуге владавине, ратовао је и са турском империјом и са наполеоновим трупама, а најжешћу битку водио је против зла у самој Црној Гори. Анархија је владала, а Свети Петар био је снажна опозиција. Настојао је да уведе ред и закон, да ојача цркву и вјеру. У томе је имао успјеха, али и пораза.
Када је требало да измири завађене, није жалио труда ни времена. Остало је забиљежено: само у току једне године ишао је четрнаест пута у Ријечку нахију да измири Цеклињане и Добрњане.
У његовим гласовитим посланицама забиљежени су многи догађаји из историје Црне Горе који су захтијевали интервенцију са највишег мјеста. Тако је са Цетиња, 21. новембра, 1823. године, Свети Петар Цетињски писао:
Ја сам одавно видио, да овдје живјети не могу и ево дође вријеме, да од силе цетињске под старост бјежим из Цетиња. Јучер ударише Бајице на чељад доњекрајску пред манастир која носаху жито у млин; скочише моји људи и не даоше жито да узму. Ту су пушке натезали да ове побију. Иза тога се зађеде бој међу Бајицама и Доњокрајцима за цијели дан, неки Доњокрајци у Влашку цркву, а Бајице около цркве и на сваку страну око Доњега краја. Чељад која бјеху у млин пошла, не смију се дома вратит, закумила наше момке, да их поведу до кућах. И они најприје пошли, вјеру Бајицах извадили, да их слободно могу повести, пак узели чељад да прате, а кад дошли мимо цркве на вељу ливаду, сретну их Бајице и убију на њихове руке једну ђевојку Шпадијерову, која је пала мртва на њихове ноге и хаљине окрвавила.
Кажу ми да су шиљеж и козе црковне узели, које смо предали на зимницу у Доњи крај. Сад помислите да ли је могуће ово трпјети. Да међу Труцима живим, не бих толики зулум трпио колико трпим од Црнограцах.

Реци ако знаш

Ако је и било напредка у увођењу закона међу Црногорце, то није било ни брзо ни лако. Са Цетиња, маја 1824. године, одпослата је још једна строга посланица:

Драги моји Подгорани, дајем ви свијема вама на знање, да дођоше преда мном двије парте, које јесу убивене: Давчевић из Брајићах, који јест убивен од двије куће Страинах или Мила Драгова Томића то јесу Паскаличани, а Давчевић уби Страину. Тако бранећи се Страина да Давчевића убио није, е иште суд и правду. Другојаче међу њима суда бити не може, но познато јест да је овако право, прекратит више зло унапријед да не буде. Тако да сте благословени. Давчевић и Страина на њих воље да ментују двадест и четири Милу Драгову куштумом од земље, да га отправе од те крви. Ако га оправише, Давчевић и Страина да се целивају, ако ли се окриви, да се поклони Томић Давчевићу и Давчевић Страини. И тако били благословени и да се више с тога крви не пролије, но да се умире куштумом од земље, како су ми се и обећали. Која парта фали, да објема одговара. А који ће ово разбити – а зна и смутиће – да Бог да и сила божја, да му се смути његов мозак и све његово погине и да му се његов дом истражи. А које чељаде зна мушко или женско, ко га је убио, а неће казат, да Бог да махнит да каже. А који човјек зна а неће да казат, да му се згоди оно што сам више река.

Петар Први пише, 9. октобра, 1826. године, са Цетиња, Чевљанима, Цуцама и Бјелицама:
Који се нађе от стране главарске или от којега племена или братства толико злога и окамењена сердца да се Бога не боји и да преко ове страшне и силне заклетве јавним или потајним начином смутњу учини и на мир не пристане таквога смутљивца да крепка и силна десница божја скоруши и да његово сердце и утробу и његов мозак и дом смути, да зле са свијем домом от праведнога суда божија погине како безбожни злодјеј и кервомутник братски и земаљскиј, а правим и послушним да будет Бог у помоћ којему их препоручавам и остајем ваш доброжалатељ.

Што добију нека носе

Није црква и црквено у Црној Гори на удару од јуче. И Петар Први Петровић морао је да дигне глас против таквог понашања: Разумио сам, како се ћерају Контићи са калуђерима манастрира острошкога око нешто метеха у Острог, што су стари Контићи давно продали, како изговарају књиге, које се у манастор находе и сентенција, која каже, што је манастирско, што ли је пјешивачко. Пак чујем да се и један старац находи у Бјелопавлиће од стотине и више годиштах, који исте границе свједочи, како сентенција пише и заклиње се Богом и његовом душом, да је он с дружином те границе поставља, кад је сентенција учињена.
И ево отаде .... годиштах и за то поговора било није, докле садашњи Контићи настадоше, а ја сам толико путах тамо доходио и стојао по два и три мјесеца и свакојаке давије преда мном излазише и пред кулуком и судом земаљским, који је тамо био, а за та метех не би давије никакве. За то ви пишем, да молите и закумите Контиће, које и ја молим и пред Богом вседржитељем у три пута и у триста путах заклињем да се од тога метеха прођу, што су њихови стари цркви продали у да не ратују противу цркве и противу всетога Василија. великога чудотворца Христова.
Ако ли Контићи не би ваше, ни ове моје молбе и заклетве послушали, ја вас остале Пјешивце молим, да се ви у њихове после не мећете и да се не ћерате са великим угодником божим, светим Василијем, а Контићи што добију ратујући с њим, то ће бити њихово. А ето шиљем с овијем писмом господина оца Мојсеја, игумана манастира Ђурђевих Ступова, да се с вама од моје стране разговори и да Контиће моли и закуми, писао је Свети Петар Цетињски Пјешивцима, са Цетиња, 16. септембра, 1827. године.
Међутим, Свети Петар Цетињски је понекад и свештенству давао строге упуте. У Посланици од 27. децембра 1778. године пише како треба да се понашају према свештеницима. Међутим, онима који се не буду придржавали договора, Свети каже да није просто ни благословено, но проклето и анатемно свакому који би се противио и који с[ве]штеник то мути да је проклет и да га Бог порази, такођер и онога хр[ис]тјанина, који би му парту держа и који ће таквога держат за свештеника, а правим и послушним да будет Бог у помоћ.

Строго али праведно

Светоме није било тешко да мач својих ријечи употреби за заштиту сиромашних Црногораца који страдају без икакве своје кривице, макар била ријеч о једном једином човјеку. За праведне је имао милости и снаге да им пружи руку, а само прекоре за зле: Ја владика Петар пишем онијима људима који су узели Вулу Гојнићу двоје копачах и корет кнеза дупиоскога и молим и (кумим Богом) и страшнијем божјим именом у три пута заклињем да то врате. Ако ли Бога убојати неће нити вратити, да Бог да да их махнити и злочести кажу и да врате и да их Бог порази и оскоруши са свијем њиховијем домом, да им буде проклето и злосретно и све друго што имају и да зље од сабље боже погину. Амин.

Иако се о томе ћути, у посланицама пише, црно на бијело, да је Свети Петар Цетињски морао да се бори и против слабости људских, па и оних најбаналнијих:

Зашто је Бог Содом и Гомор огњем саждио из којих и данас смрдљиви дим излази него за смрдљиво блудство и за прељубодјејство које се у оне два погана града бјеше умножило. Ако је прељубодјејствије може бити горе и поганије от таквога како је то што речени син Пера Радова самосилно хоће да чини, који и другу жену да узме која му није ни снаха ни родственица не би му могла бити законита жена него наложница оли, отворено рећи, јавна курва, будући да је своју закониту жену изгна. А ми немамо два него један закон божји који не допушта да се законите жене ћерају, а на мјесто њих наложнице узимају. Колико су се Црногорци бојали његових чудотворних речи и његове клетве док је био у животу, толико више сада су се чували да штогод не учине што њему није мило и што је он проклео, јер, знали су: он је сада ближе Богу. Он гледа и зна и вазда ће гледати да ли народ његов живи у вјери и љубави, у слози и поштењу, и да ће добрима као и за живота помоћник бити, а злима наказатељ и противник. Памтило се дуго и данас се памти свако његово проклетство и сваки његов благослов: што је благословио остало је благословено, што је проклео, никад није имало напретка. Народ за њега вели: „Онај свети Петар што је у Риму, три пута се одрекао Христа: а наш свети Петар што је на Цетињу, није ни једанпут!“

_________________________________________________

Слави с мјером

Бјеше ушао у та времена још један рђав обичај у народ. Наиме, кад би славили крсно име, многи би га славили и по недјељу дана, као да се славље крсног имена састоји у претјераном јелу и пићу и раскалашности, а не у молитвеном слављу и чествовању Бога и Његових угодника. Тако се дешавало да гости поједу све сиротињи и оставе иза себе гладну дјецу и празне домове. Видјећи ту недобру ствар, свети Петар изађе једном пред Црногорце са крстом у рукама, па подигавши послије бесједе обје руке к небу, гласно рече:
Чујте ме, Црногорци, и нека ме чује Бог и ове планине: Ко од сада буде славио своје крсно име као до сада, дабогда га с крвљу својом славио! Ова свечана и страшна молитва светог Петра тако подејствова на све Црногорце, да отада као да нестаде овај рђави обичај међу њима.

_________________________________________________

 

Крвна освета

Разлози за међусобно убијање и крвопролића били су често безазлени. Ситне увреде, похаре стоке, оштра ријеч, били су довољни да распире злу крв. То је било довољно да се покрене крваво коло освете, узимање главе за главу међу братствима, селима, породицама, племенима. Иза сваког грма чекала је пушка осветница да наплати ненаплаћену рану и неосвећену главу. Мајке су криле тек проходалу дјецу, јер је мета освете била свака мушка глава дотичне породице или братства, а орач је орао њиву с пушком на рамену. Било их је који су од освете бјежали у турску земљу, неки се чак и турчили, губећи душу своју.
У посланици Ћеклићима, тражећи и молећи да се прекрати "зло које је међу Кућишчанима и Крањодољанима", Свети Петар је писао: Но ве опет молим и Богом заклињем не пуштите више зла, но смирите. Који ли неће но чинит парте и да се више зла чини, такав да буде проклет, он и његов род, и да га буде анатема, и да господ Бог ископа његов дом от љуцке губе, да из његове куће не изиде ни јунака ни добра чојка, но да га порази сила господња, да се познаје међу народом ка и церна овца међу бијелијема, а послушнијема да буде господ Бог у помоћ и да их сачува васјакаго зла.