Др Ђуро Затезало: Свједочанства геноцида

Др Ђуро Затезало

Свједочанства избјеглих од смрти само су дио истине преживјелих свједока о томе што се све догађало и на које се све начине мученички страдало и умирало. Многи су рањени умрли, а да нитко није записао њихове патње.
Због тога су многе истине о озакоњеним усташким злочинима остале недоречене или прешућиване, и због онога – није још вријеме, треба дистанца од 50 година, треба сачекати, то би вријеђало осјећаје народа коме су усташе припадале. Наљутит ће се пријатељи, али и непријатељи са којима у будућности мислимо да будемо пријатељи.
Све то зло нека чека боље прилике. Не треба прикупљати, записивати и објављивати о тим ужасним усташким злочинима, чему евидентирати масовне гробнице, стратишта, откривати бездане јаме, ексхумирати из њих жртве. Боље је да оне у миру почивају тамо гдје јесу и томе слично. Шутњом се прикривало много тога. Ћутало се све под изговором да би све то сметало братству и јединству наπих народа и народности. Да се о злочинима није ћутало, да су социјалистичке власти Хрватске кроз за то надлежне институције на вријеме и организирано прикупљале податке, документе, сјећања преживјелих, да нису прешућивале уништавање и оно мало сачуване и постојеће грађе, већ да су стручно и научно приказивале истину, сигурно се злочини не би поновили. Овако су за потомке покланих 1941-1945. године и жртве њихових најмилијих били перфиднији и још крвавији. Српска насеља су готово нестала. Куће и господарске зграде опљачкане, великим дијелом спаљене или насељене Хрватима и не само избјеглицама, него и из градова и насеља Хрватске гдје није било никаквих сукоба нити борби.

Покрштавање Срба у Двору

Од 1991. до 2000. године, порушена су и скромно подигнута спомен-обиљежја жртвама из времена Независне Државе Хрватске.
Нестала су тако и њихова имена – по други пута су убијени.
Тако и на мјесту Српске православне цркве Рођења Богородице (1826) у Глини гдје су усташе крајем јула 1941. поклале 1564 Србина био је подигнут Спомен-дом а испред њега спомен-плоче с именима жртава. 25, 26. и 27. септембра 1995. године спомен-плоче су разбијене и уклоњене, а умјесто ранијег назива Спомен-дом – исписано је Хрватски дом.
Овим садржајем хтио сам да будем уз недужне жртве и све оне који нису могли да испричају своју грозоморну истину како су се и на какве бестијалне начине растајали са својим животима.
Док сам прикупљао и записивао ова свједочанства, а посебно сада када сам их поново након 63 године од времена извршења тога геноцида читао и припремао за њихово предочење данашњим и будућим генерацијама, нисам се осјећао ни кроничаром ни хисторичаром.
Ова свједочанства не остављају никакве дилеме шта је тко радио и какву је улогу имао у злочину. Она прецизно оптужују злочинца, објелодањују му име које је овдје утиснуто. Потписао се пуним именом и презименом – неизбрисиво.
Мушкарци, жене и дјеца клани су ножевима, убијани сјекирама, чекићима и маљевима, стријељани у чело или потиљак, печени у ватри, спаљивани у властитим кућама повезани жицом или ланцима, бацани у бездане јаме, у јаме које су си сами морали ископати прије страшне смрти, стрмоглављивани у морске дубине, у ријеке, вјешани и сатирани батинама, глађу и жеђу… и тко да изброји!
Злочини геноцида представљају најтеже злочине против човјечности и међународног права. Геноцид усташа Независне Државе Хрватске, 1941-1945. представља злочин са предумишљајем, програмирани злочин.
Геноцид над дјецом, тек дошлом на свијет из мајчине утробе, представља најтежи међу најтежим злочинима против човјечности и међународног права заснованог на закону.
Независна Држава Хрватска била је једина држава у свијету која је имала концентрационе логоре за дјецу – од колијевке до 14. године живота. Постоји именом и презименом попис 19.432 дјетета уморена на најокрутнији начин у усташком логору Јасеновац, 7.000 у логору Сисак и у јамама само на Кордуну: 6.677 дјечака и дјевојчица.
Дани у годинама 1941-1945. били су стравични и крвави. Никада толико суза, хајки, патњи и људске невине крви по долинама и брежуљцима, мразу, снијегу, вијавици и леду. Они који случајем преживјеше, уткаше у психу тешке успомене, урезаше доживотне бразде и сјећања.
То вријеме ће се вјечно памтити када су мајке и баке носиле у наручју тек рођену дјецу, остављале их у спиљама, шупљим буквама, у дубоким долинама, кањонима ријека и са звијерима лежај дијелиле, а од звијери у људској сподоби спасавале своје и своје дјеце голе животе.
То вријеме ће се вјечно памтити по злим домишљајима да се истријеби цијели један народ.
Наука је још увијек остала дужна да расвијетли и објасни одакле и из којих бестијалних претинаца и склопова људске подсвијести потичу начини мучења и злочиначка пракса примијењена против српског народа у Другом свјетском рату.
Тко је могао у Српској православној цркви у Садиловцу, на Кордуну, 31. јула 1942. године, поклати 422 српска сељака међу којима и 149 дјеце у доби до 13. године живота? Донијети сламу, полити бензином и спалити поклану, често још живу дјецу с родитељима, браћом и сестрама у хришћанској светињи – цркви. А колико их је поклано и спаљено у својим властитим домовима!

Усташе спроводе српске цивиле

Тко је осмислио мртво коло у Машвини, на планини кордунског брда (изнад Раковице, Слуњ), када су 21. јула 1942. године усташе поклале у збјеговима и властитим кућама више од 420 српских цивила, па закланих 10 дјевојчица и 10 дјечака, од 5 до 7 година, скинуле голе, дјевојчице положили на леђа у круг, спојили им руке, а раширили ножице и на њих положили голе заклане дјечаке!
Масакрирани су невини, дјеца уз родитеље, браћа уз сестре, унуци уз дједове и баке. 

Смрт их је сјединила заувијек.

 

(Др Ђуро Затезало: "Радио сам свој сељачки и ковачки посао: свједочанства геноцида")