Сава Крнета: У се се пламен садева...

У се се пламен садева,

гута језичке себе.

У се се сарезује, одрања,

бритвом живодајном

видајући се.

Кад густ кроз жишке ври,

нарасла садашњост,

свест, мир

и сукља што је пасало

и што ће пасати тек.

У се се рони све

Вид ненавидник свој,

знаноок.

Целица мисао искрала се,

гле, од оруђа мајке,

и од оца замке,

и уз понор јеке,

и нина се присно 

у свој самотвор.

 

Мир

Крст – путача

до красуљка

и дах-птица

перје биште

прекопута

крај посунца.

Пупоносне

речи цвату

на све стране,

па миришу

зараванци,

и љескају

сви платани,

и све тисе,

и све јове,

храст,

јасика

и врбена

крај извора.

Миомиром

све се

блиста,

орошено

светлом

Христа.