гута језичке себе.
У се се сарезује, одрања,
бритвом живодајном
видајући се.
Кад густ кроз жишке ври,
нарасла садашњост,
свест, мир
и сукља што је пасало
и што ће пасати тек.
У се се рони све
Вид ненавидник свој,
знаноок.
Целица мисао искрала се,
гле, од оруђа мајке,
и од оца замке,
и уз понор јеке,
и нина се присно
у свој самотвор.