(О завичајном у поезији Душка Бабића)
 |
| Душко Бабић |
Пише: Ђорђе Брујић
Пажљивим сагледавањем и одмјереним приступом поетском тексту Душка Бабића, или, прецизније, једном његовом фрагменту, који се у моменту наметнуо као рафинисан и интригантан, постајемо неизбјежно свјесни ширине поље између двије ријечи, једнако као што у њој свевидимо дубоку празнину између два архетипа – завичаја и отаџбине, или између два погледа на доминантну симболичност у укупној поезији, гдје кућиште опстаје као жижа пјесничке елипсе.
У обимном поетском распону, онда када смо као читаоци принуђени да у поезији одступимо од пјесниковог знања и да дио опуса сведемо на једну, макар и варљиву, мјеру сопственог доживљаја баш тог лирског сегмента, несумњиво бисмо морали запасти у потенцијалну омашку, тражећи у реченом само ријеч, а заборављајући на системе асоцијативних симбола и слика као пјесничких емотивних тачака, у којима он проналази и сопствену и стабилност стиховне грађевине.