Круг над закључаном кућом

(О завичајном у поезији Душка Бабића)

 

Душко Бабић

Пише: Ђорђе Брујић

 

Пажљивим сагледавањем и одмјереним приступом поетском тексту Душка Бабића, или, прецизније, једном његовом фрагменту, који се у моменту наметнуо као рафинисан и интригантан, постајемо неизбјежно свјесни ширине поље између двије ријечи, једнако као што у њој свевидимо дубоку празнину између два архетипа – завичаја и отаџбине, или између два погледа на доминантну симболичност у укупној поезији, гдје кућиште опстаје као жижа пјесничке елипсе.

У обимном поетском распону, онда када смо као читаоци принуђени да у поезији одступимо од пјесниковог знања и да дио опуса сведемо на једну, макар и варљиву, мјеру сопственог доживљаја баш тог лирског сегмента, несумњиво бисмо морали запасти у потенцијалну омашку, тражећи у реченом само ријеч, а заборављајући на системе асоцијативних симбола и слика као пјесничких емотивних тачака, у којима он проналази и сопствену и стабилност стиховне грађевине.

Зато би и завичајност у поезији Душка Бабића требало да посматрамо као симболичку групу асоцијација, гдје можемо изнаћи оно што је пјесник био док је градио дух сопствене патрије, у којој се једнина умножава, а израз постаје свевремен и свељудски, измакнут од пролазности и излијечен од заборава. Повратак у завичај, па чак и илузија о повратку, није само једносмјерни принцип проласка кроз довратак у бивше; он је дубљи пут човјека, од садашњег ка свевременом, узмак од ововремености ка исконској Божјој клици у којој је све задано и из које је све управљено.

Душко Бабић и у овом домену показује да завичај у крајњем чине људи, да без њих не постоји, и да се, у коначници, њиховим језиком тек сјенче облици задате им природе. Отуд у овој поезији проналазимо натуралистичке сцене у којима пропадљивост и резигнација исцртавају дијелове поетског виђења живота у земљи и времену када се од смрти бранимо пјесмом. То изрицање нишчег, или тај свеприсутни мирис пропадања, који се слути у поезији Душка Бабића, када живи подижу здравице онима чије очи више нису само овоземаљске, и који су свој трен проборавили у истој каљузи и драчи, чини се само као увод у настојање да се кроз поезију успостави равнотежа међу вјечним постулатима. Из таквог поимања неминовно пропламсава историјски контекст, у којем митолошко постаје изричито, а лично-историјски пјеснички искази прозор у онтолошко, и у биће човјека окренутог свемјерју – земаљском и надземаљском, историји и идентитету народа који се увио у стихове Душка Бабића.

Повратак традицији у принципу представља повратак себи, тако да и овај Бабићев поглед поетски реплицира раније поменутом нихилизму. Излаз постоји, могло би се закључити из ове поезије, питање је само када ћемо га пронаћи.

Измјештање завичаја из овоземаљског у више, метафизичке просторе природан је и очекиван рефлекс пјесника који тежи ка узношењу традиционалног, његовој реинтерпретацији и сагледавању из угла ововремености, када боравак у узвишеном, сред доба падова и посртања, постаје нужан и љековит.

Готово ходочасничке мисли, често сабране у низове искуствених сентенци, у појединим Бабићевим пјесмама одвајају овај сегмент његове поезије, не само тиме што пјесник у њима отвара есхатолошке предјеле на самосвојан начин и у засебној равни, него још више због тога што успјешно повезује категорије Земље и Неба, као два само наизглед супротстављена простора, гдје оноземно постаје и свевремено и надвремено, што је, у крајњем, и иманентно човјеку као вјерујућем бићу.

Зато не зачуђује што у поезији Душка Бабића проналазимо стална варирања и нова сагледавања небеског у ширем, националном, контексту, у времену, како рекосмо, сталних искушења, у којем збјег или излазак, као библијски мотив, представљају отворени пут ка вјечном. И онда када се чини да у пјесми преовлађују најтамнији тонови, да пјесник слути безизлазу и да је крајњи расап дефинитиван и неминован, крчи се и шири пролаз у нови завичај, гдје се пред вјечним престолом успоставља поредак нових промјена као вјечна нада и нада у вјечно. Љубав Бога и љубав према Богу постају елементарни принципи у поезији Душка Бабића.

У завичајни круг његовог литерарног опуса уткане су и Пјесме српског солдата као незаобилазна цјелина којом се оживљава страх од живота, изграђен из низа ратних, из искуства наслијеђених, слика, кроз сукрвицу страхота, испричаних готово документарно, забиљежених дневнички, гдје кадрови оивичени умирањем у имагинацији постају више од реалности. Експлицитни записи о добу погибељи не свједоче само о психолошкој подлози човјека који сагледава и мјери суровост страдања, него и о његовом поимању пораза и невоља, о менталном стању које се неминовно мијења у тренуцима док из жила избијају неки други пожари, док се биће леди у Бићу. Рат нас је научио да будемо сурови, једнако као што нас оно Вишње учи да и у таквим часовима једино спасење происходи из праштања и жртве.

Смрад, ране, ледена уста, очне јаме, равнодушност над згариштима, ножеви, барут, тишина, само су дјело непомено, паслика доживљеног која се кроз језик пјесме још више и крвавије умножава. У том времену сви су једнаки. Нигдје краја несрећама. Нигдје краја немирима. Осјећај за реалност оживљава тек у процијепу између сутона и ноћи, а онда опет почињу тлапње, све се ускомеша, нестане спокоја. Јутро постаје нова мора, а снови – стварност, не разазнају се међе, и губи се осећај за слободу и човјечност. Таква склупчаност у тијелу и духу не допушта да се човјек раскрили. У њему се сабија прикривена звијер, она човјечја звијер што у бијесу и самоодбрани може да набаци завјесу испод које се више ништа неће видјети.

Завичај је опет „крваво судилиште“, навиљак сијена који плане из једне варнице, када човјек више нема избора – или под крвави барјак или у вјечну смрт. Свака искра је предсказање нове звијезде, једнако као што ће се живот сваког сунца завршити у варници.

У поетским техникама које обликују овакав свијет, Бабић наново осмишљава митска пространства као историјску зрелост и типички говор колективног, који из прошлог просијава у савремени усуд, додајући му дискурзивну димензију свевремености, настојећи да из засљепљујуће бјелине изобличених вриједности пронађе пут ка јединој нади.

Пјесник као да сугерише да је истина два пјесничка свијета у њиховој једнообразности, у њиховој хомогености и садејству. Потире се разлика између реалности и снаге доживљеног. Обоје постоје у једном и нема сасвим поузданог начина да их издвојимо, измјеримо и вредносно квалификујемо. Небројено пута сан нас храни својом изворношћу, доноси нова искуства и премрежује а да ми нисмо способни (а ни одлучни) да се одбранимо. У овом смисли у Бабићевој поезији јасно се препознају сугестије да живот без истинских вриједности неминовно уноси неповјерење.

На крају, како би то саопштио Маларме: „Све на свијету постоји да би се слило у једну књигу“; или по интерпретацији Нортропа Фраја: „Поезија подражава бесконачне људске мисли, видимо је као универзалну стваралачку ријеч која представља све ријечи, као свијест човјека који представља све људе“. У простору тог вишег, пјесничког рачуна, гдје су сва гибања условљена једним ритмом крије се и пространост Бабићеве поезије, јединица у којој се све непознато своди на тајну првог даха и слободу обрубљену чежњом да искорачимо из неговора.