(Прича о црно-белом пореклу)
А човеково тело је лежало као згурена сенка, надомак контејнера из ког је цурео сок трулог поврћа одбаченог прошлог поподнева са пијачних тезги. Лева страна лица му се залепила за асфалт, док је десно ухо било окренуто ка небу као труба из које је уместо мелодије цурео танак, румен трак.
Нико, осим неколицине незаинтересованих истражитеља, није гледао у његову смрт. Чак је и улична расвета била тамнија него обично. Још је могао да ослушне слику властитог умирања.Тело је ионако створено за бол. Бол и патња чине човека телесним.
Мирисало је на јутро, оно туђинско, с којим се људи стапају као рани путници, уморани и утрнути од целоноћног путовања, бледи и жељни постеље у чије би наслаге могли утонути као у пресушену детелину, миришљаву и топлу, попут лета у ком је покошена.
Све је, дакле, било спремно – и он, и улични чистачи који ће, попут сликара, у неколико потеза размазати згрушану локву у коју се до малопре уцртавало његово лице. И птице чији је пев наговештавао сунце и нову врелину, и жар у желуцу првих радника који су подбули, у хитњи, крајичком ока посматрали малу уличну представу са човеком на тротоару у крупном плану, остарелим судским лекаром и неколицином истражитеља који су само жудели да коначно скину костиме и побегну у мир спаваће собе, одакле ће цео догађа изгледати као сан, далек и нестваран, као туђа мора којом су они тек окрзнути.
Није их бринуло, а и зашто би, откуд овај човек у локви крви у рано летње јутро, кад престаје и хук ћука и поветерац који је једини, кроз кањон реке, доносио освежење; када се спрема нови врели дан у којем је тешко и дисати а камоли размишљати о смрти онога који је већ годинама живео на маргини, уједно и домаћин и гост, староседелац и придошлица, угледник и скитница – све мање свој, а још мање њихов. Може ли некога у оваквом времену неизвесности и мрака да заинтересује убиство човека које је по свим теоријама изгледало као улично разбојништво, пуцањ из најнижих побуда, оробљавање, баш онакво каквих се у овом граду већ дешавало.
И град је заиста мирно спавао у зору, као што у ово доба спава већина оваквих паланки, ненавикле на превелика узбуђења и промене, уљуљкане у доброј једноличности и чамотињи, смирене до баналности. Већина се у таквом свету добро сналазила, задовољна провинцијским животарењем – „јер увек може бити горе“, а то „горе“ значило би повратак у пусто стеновито море, без краја и почетка, одакле се морало побећи, „како живот не би стално био јад и чемер, мука и кал“. У томе су онда, они задужени за душевно и социјално здравље, препознали изворе подаништва, а неки су чак тврдили да баш од тога потичу деструкција и себељубље.
Страх од планинске самоће лечен је колективним битисањем у солитерима, јер и једно и друго је високо, толико да човек из нутрине не може истиснути злу ћутњу. У таквом програмираном поретку више није било могуће избећи општи пад човека. О томе је сведочила и ноћашња крв.
Дан је, дакле, бивао све ближе.
У улици где је лежао све је било на месту – са чела бели храм, па пијаца, преко улице трафика за продају пита и пецива, а даље према реци низ продавница осветљених и шарених излога. У околним зградама, кроз крошње платана, са којих је лишће због врелине падало као у јесен, светлео је где-где који прозор. Из даљине је до групице људи допирао писак локомотиве од кога се неспремном уху могао учинити дечји врисак. Целу атмосферу преплавио је опори мирис боровине и густе смоле из парка у оближњем дворишту школе, где је и он сам, још као дечак, када би лети овамо долазио, проводио кратке јулске ноћи, међу вршњацима који су у његовом детињству тражили замену за свој боси живот, углавном жељни свега што је подразумевао живот велеграда. Они тада нису знали да он није зазирао од њих и да му је заувек из тих година на непцу остао мирис боровине и реке са које се у предвечерје дизао онај меки воњ устајале воде. Из пећина се ноћу на обале ширила влага – густа, тешка и страшна. Годинама је гледао како поред њега, по преуским сокацима расту девојчице, увек тамне, преплануле коже, јер их је, ваљда, баш такве и могао упамтити пошто су заједно живели само лети. Зима за њега, међу тим каменим уџерицама, није постојала.
Тих његових раних година обриси овог дела града су се тек наслућивали. Уз ретке нове зграде, у које су тада смештали официре и учитеље, младе инжењере, лекаре и инвалиде, расли су жбунови борових шумица, чија су стабла због јаког северца била искошена према југу, а око њих се шириле ливаде са жутом прегорелом травом, оштром као нит бријача, и проређеном тако да се с њеном бојом мешала црвенкаста боја ижеднеле земље. Даље на западу, кроз сунчеву измаглицу, титрала су прва беличаста брда преко којих се, знао је, уским кривудавим путем долази до морског жала прекривеног ситним, брашнастим песком у чијој топлини би данима могао лежати, ошамућен од сунца и снова, и влажног ваздуха препуног соли и мириса јода који је са пучине запљускивао неугледну рибарску колонију.
У то време, дакле, зиме за њега овде није било. Она ће тек касније доћи.
На само неколико корака од места где је још светлела прогрушана локва крви, прошлог поподнева стајао је са фотоапаратом преко рамена и снопом фотографија у руци. Пред њим је чучала девојчица од пет-шест година, равне светле косе и бледог, малокрвног лица. У руци је држала један од очевих снимака.
Ако бисмо хтели, да ли бисмо могли да уђемо у слику, да је покренемо и останемо у њој да живимо?
Наравно, па зато слике и постоје. Како бисмо другачије, осим у њима, могли да живимо. Оне су двоструки прозор, огледало кроз које можемо у оба смера, напред и назад, у прошлост и будућност. Зависно где желимо. Шта би, иначе, значио тај заробљени тренутак?
Ђорђе Брујић
Нема коментара:
Постави коментар