(Прича о црно-белом пореклу)
Човек је лежао на тротоару, главе згрчене напред, тако да би му брада, при следећем трзају, могла дотаћи груди. Иако је, чини се из дупље његовог грла, допирало шаптање: да, да... људи над њим су ово мумлање разумели као дашак који је шиштао из крваве пене, чија је сунђераста маса са доње усне отицала на топао асфалт. Тек што није свануло. Око непомичног тела врзмале су се сене, неке са рукама у џеповима, споре, лење, уморне; друге убрзане, на моменте готово нервозне, као да су једва чекале да заврше и овај посао, и да што пре оду како би заувек сапрали кисели мирис града и тескобу из чијег талога ни овај јадник није могао да побегне.
А човеково тело је лежало као згурена сенка, надомак контејнера из ког је цурео сок трулог поврћа одбаченог прошлог поподнева са пијачних тезги. Лева страна лица му се залепила за асфалт, док је десно ухо било окренуто ка небу као труба из које је уместо мелодије цурео танак, румен трак.
Нико, осим неколицине незаинтересованих истражитеља, није гледао у његову смрт. Чак је и улична расвета била тамнија него обично. Још је могао да ослушне слику властитог умирања.
