Приказивање постова са ознаком Свећа и слово. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Свећа и слово. Прикажи све постове

четвртак, 10. август 2023.

Неке просторне димензије у поезије Ђорђа Брујића

Простор у збирци поезије „Свећа и слово“ (у издаваштву Књижевне задруге Српског народног вијећа) Ђорђа Брујића је подлога за увезивање елемената природе са елементима културе, имајући у виду да се у природи ишчитавају управо историјски процеси, као и да се активирање културног сјећања посредује дјеловањем просторних одредница из природе.
Наиме, иако нам Брујић, с једне стране, простор даје као географски неодређено мјесто, а с друге именује локалитет, простор је често сакрализован или на други начин онеобичен чиме добија посебну димензију у његовој збирци поезије. У самом садржају збирке уочавамо да је пјесникова везаност за просторне димензије и његова специфичност.
Чињеница да се у већини наслова пјесама налазе просторне одреднице, даје нам могућност да ову збирку окарактеришемо као особен пјеснички простор. Треба напоменути да у насловима неких пјесама збирке помињу топоними Ловћен, Комоговина, Голиња. Податак да се у топонимима смјештају различити простори, које аутор веже за сакралне и историјске димензије постојања (рука Светог Теодора, капетан Станојевић), указује на начин на који можемо приступити тумачењу и свих осталих назива мјеста на која можемо наићи читајући ову збирку, односно кроз призму историје и културе народа који су у мјестима обухваћеним збирком постојали.

субота, 15. август 2020.

Храм од речи

(Ђорђе Брујић, Свећа и слово)


Пише: Др Душко Бабић


Основна тема песничке књиге Свећа и слово Ђорђа Брујића јесте потрага песника за духовним склоништем у свету несталних, обеспокојавајућих истина. Наглашено личне, највећим делом исповедне, ове песме своју основну инспирацију налазе у доживљају обесмишљености и обескорењености лирског субјекта и тињајућој вери да у свету „недостојном и сна и јаве“ постоје путеви избављења. Песник себе (а преко себе и човека уопште) сагледава у стварности која му личи на неки „туђи архипелаг“, у заглушујућој празнини „буна и комешања“, где је атрофирала људска потреба да властито постојање уздиже ка смислу и онтолошком утемељењу.