Ријеч на врху језика

(Свјетлост и смрт Драгана Вучића)

 

 

На први поглед, можда, загонетан, супротстављен или двосмислен, наслов књиге Драгана Вучића „Светлост смрт“ чини, уствари, згуснут, сажет израз, основну идеју, односно пјесничку парадигму, или пјеснички програм, не само стихова у овој збирци, него и укупног поетског промишљања аутора. „А ти лица мога не можеш видјети и у животу остати“, написано је у Књизи изласка. Не поништавају ли се тиме и у данашњем, овом и оваквом свијету таме, недоумице, за све оне чије су очи отворене и који сваку честицу примају са знањем да је у питању истинска свјетлост, дијалога и свеприсуства?  Она луча што „свијетли у тами, и тама је не обузе“.

Кренемо ли, дакле, од оног уобичајеног повезивања и разлагања ових двију категорија, увидјећемо да свака од њих у себи садржи сијасет заједничких тачака, читаву мрежу нераскидивих веза које пред овом конструкцијом отварају могућност пресликавања на више планова – примарних, али и метафоричног и метафизичког значења. Синтаксичко-семантичка осјетљивост наслова, његова пространост, одсликава широке замахе амплитуде пјевања Драгана Вучића, које се креће кроз предјеле општег одређења живота и суштине постојања. Читањем уводне пјесме „Постоји негде светлост попут смрти“, коју по њеном значењском тону можемо сматрати програмском у Вучићевог пјевања, разумијевање његовог стваралаштва приближава нас макар дјелимичној извјесности, постаје нам ближе и унеколико јасније.

Можда нам се само чини да су ови стихови у грчу, да су паслике страха и паралишућег немира, јер у Вучићевим пјесмама нема поетског радикализма. Стишани тонови огрнути сјетним звуцима Чајковског и Шопена, шуштања лишћа и чинела, шаптајима и пропламсајима, појачавају већ наглашену сентименталност и њену вези са Вјечним у вјечном.

У труду да нађе праву мјеру између интелекта и духа, између двије основне творачке компоненте поезије, Драган Вучић показује више блискости ка интуитивном и метафизичком, доносећи плавичасте слике свијести и свијета.

Реминисценција је један од најконкретнијих поступака којем подлијеже пјесник при стварању магличастих сјенки душевог и духовног, а можемо рећи и психичког, у човјеку.

Нејасни одјеци, појаве и предмети који побуђују сјећање, стални су у Вучићевим пјесмама, као израз његових промишњања и поимања, као вјечна сјета.

Одмећући језичке иновације, са стандардним лексичким апаратом и чврстином говора, који у појединим ситуацијама постаје муцав и испрекидан, овисно о трену пјесничког субјекта, Вучичић гради чврсте цјелине са тежњом ка успостављању синтезе између савремености и традиције.

На глобалном плану неподијељена, без граница и циклуса унутар себе, књига и кроз структуру показује пјеснички став спрам свијета. У обиљу мрачних слутњи, меланхолије и сјетне мелодије, као да нема мјеста нити за трунку веселости и наде.

Тематски уједначена, са оригиналним поређењима и свјежим метафорама, са формалним поигравањима, обиљем топонима и боја, у поезији Драгана Вучића нема антиципација, све је поизашло из искуства, све је на спознаји саздано. Апокалиптичке визије и орфичке слике, те благодатни орфејски тонови, карактеристике су иманентне Вучићевој лирици. Очигледно је да је пјесник тежио да појединачним наслика опште, не би ли на површину истиснуо снимке трагичности живота и безнадежности пред онтолошком неминовношћу.

Није без значаја ни онај корпус Вучићевић пјесама који говори о поезији и труду стварања.

Пред чињеницом предодређења пјесник је немоћан.

„...кад су видели/да пишем песме/рекоше:/решење је у малом прсту/али врх језика нико не помену“, али „још као дечак/одлетео сам у непознато/удахнуо тајне/ и чудесне мирисе земље/осетио близину светлости...“, цитати су Вучићевог промишљања о човјеку и Творевини, али и пјесничком позвању, о оној, већ поменутој, немоћи пред чињеницом предодређења.

Можда се каткад човјеку и учини да Драган Вучић жели да засјени и зачуди; да су обиље поменика и имена, асоцијација на историјске догађаје и личности у служби јарке свјетости, бљештавила и опчине.

Чињеница је да се, ипак, опстаје на врху језика, јер, као што каже Свети Лука Кримски свака добра, мудра ријеч живи у срцима људи и доноси добре плодове дуги низ година.

(1997)

 

Ђорђе Брујић