Обнова бића

О поезији Ђорђа Брујића у књизи „Глинска сриједа“

 

 

Пише: Миљан Николић

Књижевник Ђорђе Брујић, пјесник унутарњег свијета човјека и лирски вјесник оностраног свијета, трагом свога бића у огледима сопствених спознаја, у помацима микро кретања материје изновно књигом пјесама „Глинска сриједа“ открива нам тајне виђене и сазнане с оне стране знака, у љусци ријечи која је претходила свему постојећем.

„Глинска сриједа“ доноси прочишћење од земног трајања, од неправди почињених у име оних који управљају свијетом, од таворења и разарања личног упоришта, завичаја из кога потиче пјесник, отварање ка спознаји и опросту за почињено.

Глина као матрица родног тла, али и она тамна страна бића која води ка подземном свијету сјенки и несвјесних порива и дан у недјељи који представља средиште временског тока и кретања као равнотежа између краја и почетка пређеног пута, јесте насловна синтагма која нас води у средиште „збивања“ унутар лирског субјекта, у центар његова унутарњег свијета, у његово биће и извориште; језик његове поезије, језгровит и слојевит ток мњења и осјећајности, откан метафорама и истанчаним, бираним лирским структурама које преносе енергију хтонског свијета освијетљеног зрацима самоспознаје.

Језик пјесама Ђорђа Брујића огледа се у пронађеним, ријетким спојевима појмова из свијета засталог на граници упамћеног говора, из сјеника врбе, хука испод ракље, вјечне несанице, говора наукрст и других затомљених мјеста у бићу која воде ка познавању говора каквог данас ријетко срећемо у свакодневној размјени информација, слојевитог, и вишезначног спектра чулности датог у аутентичној поетици овог пјесника српског језика. Појмови се умрежавају у семантичким пољима која текст отварају ка вишеструким могућностима тумачења, свјесно тако уводећи читаоца у засебно сазвучје знаковља језика пјесничког дјела. Матерња мелодија за којом овај пјесник на свој начин трага, откана је у форми катренских строфа, ритму интонираном унутарњим током казивања, не само формативним обликом овог вида пјесништва. Брујић свјесно у својој зрелој фази посеже за класичним пјесничким облицима, настојећи да свом изразу тако подари облик и форму која језик устројава на вишем реду семантичке организације, као својеврсан чин отпора све већој произвољности у савременој употреби говора, такође и актуелним видовима конзумеризма поп културе и тривијалне забаве.

„Глинска сриједа“, својим насловом у центар збивања тематског оквира ове књиге уводи читав један ентитет поникао простором Баније и Кордуна, од времена доласка православног становништва на тај простор, до егзила који се одиграо током деведесетих година Двадесетог вијека. Прошлост се назире у реминисенцијама и пјесничким сликама овог интимног лирског дијалога са напуштеним селима српског становништва на вјековном упоришту између Истока и Запада, посљедњој одступници Западног свијета пред силама које су вјековима подривале простор Централне Европе. Војни кордон који је својим специфичним духом и менталитетом представљао како историјски бедем и утврду, тако и књижевни мајдан стваралаца који су свједочили о страдњу српског народа тог поднебља, настао у маглама и вртлозима историје Балканског полуострва, у себи је сабирао и чувао српско становништво вјековима на размеђи Хабзбуршке монархије и Отоманског царства, тако бивајући гордијев чвор, непопустљив пред притиском свјетских ратова, цивилног рата и егзодуса деведесетих. Брујић свој Кордун узноси у катренској форми, и у дистисима пјесама своје збирке, подижући га тако из кала свакодневице у метатекстуалну раван са свим оним ствараоцима који су налазили за потребу да проговоре о страдању народа Кордуна.

На самом пролошком рубу пјесничке збирке „Глинска сриједа“, налази се пјесма програмског карактера, са истоименим насловом. Њом пјесник Брујић отвара капије свијета у коме затиче фрагменте и трагове које је за собом оставио православни народ, расељен којекуда; пуста села, друмове и шуме. Синтагма из наслова књиге и прве пјесме, својим наговјештајем да је у тај дан наведен у наслову почело масовно страдање, у јединствен хронотоп захваћа и смјешта унутарњи свијет лирског субјекта, који путем реконструкције својих успомена, контемплира свијет свог завичаја, почетак свог пута ка спознаји свог идентитета. Лирски субјект Ђорђа Брујића изновним враћањем на првобитна мјеста свог завичаја реконструише не само напуштена села, окућнице, гробља, јаме страдања, већ и сопствену прошлост, сусрећући се и са најдубљим страхом од нестанка читавог једног свијета, па и самог себе. Натурализму пјесничких слика и фрагмената мотива осталих иза избјегличког конвоја Брујић супроставља чистоту слике Богородице лепавинске, иконичког знака успостављеног почетком шеснаестог вијека као маркацију у времену — настанка духовног упоришта православног народа тог краја, и чудесног васкрснућа иконе након њемачког бомбардовања 1943. године. Икона, слика у завршном стиху пролошке пјесме, тако представља симбол трајања и вјере у повратак српског становништва. Слика се помиње у првом и посљедњем стиху пјесме. Лирски субјект се обраћа слици, илуструјући свијет остао иза ратних сукоба и егзодуса.

Брујић у седам циклуса означених римским бројевима слика управо ту слику мртвог села, о којој у пролошкој пјесми лирски субјект говори постављајући је као контрапункт икони Слике лепавинске. У седам пјесничких циклуса смјењују се пјесме у форми катрена, дистиха, октава, сонети класичне дужине стиха од најчешће дванаест и једанаест слогова, градећи тако уравнотежен ритам казивања одмјерен строгом формом везаног стиха. Симболизам је у овој књизи пјесама Ђорђа Брујића пронашао свој далеки одјек упућен још из времена српске модерне, потом и преко поезије Миљковића, осавремењен новим мотивима и темама које Брујић проналази у личном искуству, али и у текстуалности на коју се ослања. Сваки циклус је означен цитатом којим се проширује тематски оквир, надограђује основна мисаона потка пјесничке збирке, такође метатекстуално уланчава књига пјесама „Глинска сриједа“ са другим књижевним дјелима и поетикама цитираних аутора.

Иако не директно путем цитата, већ на основи појединих мотива и самог тона казивања, атмосфере пјесама прожете духом елегије, de profundis молитве ова збирка надовезује се на лирски исказ, свијета страдања и разарања човјековог бића представљеног у чувеној претходници ове збирке, у „Јами“ Ивана Горана Ковачића, као и на поједине пјесме Георга Тракла, исповјести са ратишта и буњишта свијета у нестајању.

На епилошком рубу књиге „Глинска сриједа“ налази се пјесма под насловом „У нијанси љубичастог“. И управо у том тону пропадљивости твари под неумољивим законитостима сила ентропије, један свијет у нестанку, уловљен у вријеме оног годишњег доба када све пупи и цвјета, Брујић оставља на самом крају свог унутарњег путописа предјелима у којима је растао и постајао човјек, означен трагичним искуством свог народа, изабран и позван да говори и свједочи оно што постаје историја и литература.

„Глинска сриједа“ Ђорђа Брујића, лирски унутарњи путопис напуштеним селима Кордуна и Баније, представља доказ о трајању крајишког човјека на оним педљима тла његовог завичаја који се данас још по топонимима, те и понеком црквицом и гробљем претеклим иза разарања, у својим именима етимолошки могу везати са онима старосједиоцима који су ту вјековима постојали. Крајишким Србима, односно њиховим сјенима којима је ова књига посвећена, да се у њој настане.

Поезија пјесника Ђорђа Брујића збирком „Глинска сриједа“ утврђује своје значајно мјесто, не само у струји пјесништва крајишких Срба, већи и у њеној матици, савременој српској књижевности Двадесет и првог вијека.