Сећање на рат је носталгија губитника
Чежња за идејом, очај над
поразом
Сећање на рат је
носталгија за ратом
Пише: Милица Бакрач
Најновија књига
Ђорђа Брујића Последњег дана вече,
објављена у издању Књижевне задруге
Српског националног савјета, заслужено је добила Видовданску повељу, као најбоља књига објављена између два
Видовдана, за 2016. годину.
Пред нама је књига
чији је основни и главни мотив сјећање, и то управо оно ,,сећање на рат“ које
сам цитирала на самом почетку овог осврта: сјећање као лепеза аутора подсјећа
да је остао жив и здрав, сачуваног вида, лица, удова, сачуваног разума. Исто оно
сећање које нетремице подсјећа да су многи наши сународници ,,остали тамо“, од
Јасеновца до кобних деведесетих година, извађених очију, обезглављени,
осакаћени, у масовним гробницама, у гробницама без икаквог обиљежја чије кости
леже под туђом земљом. Сјећање пламти као запаљена кућа и тиња попут угашених
огњишта.
Сва ова сјећања су
Брујићева лична сјећања дубоко урезана у његову свијест, а на нашу велику
трагедију, и у колективно сјећање једног народа који трпи док га ,,послужују
једним по једним детаљем историје“ – како је записао Ђорђе у једној пјесми;
народа који одлази ,,да би се још једном вратио“, и тако, сеобе су постале наш
заштитни знак: сеобе Срба почев од патријарха Чарнојевића до трагичне олује,
која је разнијела српски живаљ из Хрватске на ко зна колико страна. Ђорђе
Брујић је рођен у Карловцу, данас је са нама у Подгорици, не зато што је могао
да бира мјесто, град или државу гдје би склонио феномен, по имену голи живот,
већ због тога што је и он био један од оних војника који је гледао како:
Јуре трактори, коњи, беже људи…
Док једни не посустану
Онда гледамо низ равницу… – гледао је и Брујић, са пушком у руци, док
је онај предио са кога посматра био само привид родне груде, домовине,
завичаја, нестајао и утапао се у мржњи потомака ,,људи“ који су ,,осмислили“
крваво коло на Машвини, на планини кордунског брда, изнад Раковице, код Слуња,
21. јула, 1942. године, они су побили у
збјеговима и властитим кућама више од 420 српских цивила, и заклали 10 дјевојчица
и 10 дјечака у узрасту од 5 – 7 година…(књига др Ђуро Затезало). Потомке
оваквих предака упамтило је пјесниково сјећање које записује ову болну књигу.
Брујићева књига је
свједочанство последњег рата ,,прохујалог“ на територији Хрватске, Баније,
Лике, Кордуна. Књига историје, и то оне њене димензије у којој једна страна
руши наше куће, а ми их упркос свему зидамо, обнављамо, да не би на страницама
те књиге остали уписани као губитници.
Зидамо домове, цркве, ограде, зидамо језик српски ћириличним књигама,
молитвама, сјећањима, памћењем. Ако останемо без сјећања, остали смо без себе
самих, цитирам Ђорђа Брујића:
Потребно ми је да продужим сећање
Сав у садашњости, да се умножим,
Док дан не сконча на ливадама… – дакле, ова књига
је продужено сјећање. Исповијест казивана током четири годишња доба посматрана
кроз нишан једног рата, током неколико година. Књига разочарања и
безнадежности, када глас поетског субјекта проговори: ,,Намеравам да поцепам
ово што пишем, / али истрајавам, јер нема сврхе бацати недоречено“, а заправо
је све казано јер исти тај људски вид чува и воли сјећањем оне мале, ситне
искре живота којим се живјело прије рата: ,,Затворених очију тумарам кроз
безбрижност и лепо ми је / без обзира
што ми лепота на смрт мирише“ – записао је Ђорђе.
У овој књизи има
свеколико љепоте а још више смрти. Као црна и бијела боја, љепота и смрт стоје
једно наспрам другог. Љепота са осмјехом, смрт крвавих руку. Љепота са надом,
смрт са ископаном гробницом. Љепота чува сјећање, смрт вреба из пламена
запаљене куће. Љепота са именом Господа на уснама, смрт злочном изазвана.
Љепота слути неко љепше јужно небо а смрт пуст вучји лавеж ,,који нас у нову
сеобу испраћа“.
Нема посебних мјеста
у овој књизи које би могли лако издвојити. Аутор је сам издвојио казивања
сјећањем сачувана. Слике вриједне незаборава. Све оно што сан памти а папир
упија. Ништа у овој књизи није сувишно осим бремена страдања и боли једног
народа, поновљеног слома, записаног у нашим књигама и црвеним и црним словима.
Стилски је књига савршено уређена. Лична поетска прича, ниске ратних предања и
страдања сплетених у личну бројаницу. Сваки везан чвор има свој дан, а онај
последњи дан, свој смирај у последњој вечери. Ипак, то вече последњег дана
наговјештава слободу, љубав, живот и љепоту.
Нема коментара:
Постави коментар