Зидање сјећања кроз стихове

Збир­ка по­е­зи­је Ђор­ђа Бру­ји­ћа „По­след­њег да­на ве­че”, на­гра­ђе­на Ви­дов­дан­ском по­ве­љом за ову го­ди­ну, пред­ста­вље­на је Ник­ши­ћа­ни­ма у окви­ру три­би­не „Сво­бо­ди­ја­да” Удру­же­ња књи­жев­ни­ка Цр­не Го­ре. 
Бру­ји­ће­ва но­ва књи­га, ка­за­ла је пје­сни­ки­ња и уред­ни­ца три­би­не Ми­ли­ца Ба­крач, плод је ње­го­вих бол­них сје­ћа­ња на из­бје­глич­ке ко­ло­не Ср­ба са ра­том за­хва­ће­ног про­сто­ра бив­ше Ју­го­сла­ви­је `90. го­ди­на про­шлог ви­је­ка.

- Ова књи­га је свје­до­чан­ство по­след­њег ра­та ко­ји се од­ви­јао на те­ри­то­ри­ји Хр­ват­ске - Ба­ни­је, Ли­ке, Кор­ду­на. Књи­га исто­ри­је, и то оне ње­не ди­мен­зи­је у ко­јој јед­на стра­на ру­ши на­ше ку­ће, а ми их упр­кос све­му зи­да­мо, об­на­вља­мо, да не би на стра­ни­ца­ма те књи­ге оста­ли као гу­бит­ни­ци. Зи­да­мо до­мо­ве, цр­кве, огра­де, зи­да­мо је­зик срп­ски ћи­ри­лич­ним књи­га­ма, мо­ли­тва­ма, сје­ћа­њи­ма, пам­ће­њем, ка­за­ла је Ба­крач на три­би­ни ко­ја је одр­жа­на у Дру­штву цр­но­гор­ско-ру­ског при­ја­тељ­ства „Све­ти Ђор­ђе”.
Сва сје­ћа­ња пре­то­че­на у сти­хо­ве збир­ке, ис­та­кла је она, Бру­ји­ће­ва су лич­на сје­ћа­ња ду­бо­ко уре­за­на у ње­го­ву сви­јест, а на на­шу ве­ли­ку тра­ге­ди­ју, и ко­лек­тив­но сје­ћа­ње јед­ног на­ро­да ко­ји тр­пи, ка­ко је аутор на­пи­сао, док га „по­слу­жу­ју јед­ним по јед­ним де­та­љем исто­ри­је“. Књи­га, ис­та­кла је Ба­крач, има све­ко­ли­ке ље­по­те, али ви­ше смр­ти ко­је као цр­на и би­је­ла бо­ја сто­је јед­на на­спрам дру­ге.
- Стил­ски је књи­га са­вр­ше­но ура­ђе­на. Лич­на по­ет­ска при­ча, ни­ске рат­них пре­да­ња и стра­да­ња спле­те­них у лич­ну бро­ја­ни­цу. Сва­ки ве­зан чвор има свој дан, а онај по­след­њи дан, свој сми­рај у по­след­њој ве­че­ри. Ипак, то ве­че по­след­њег да­на на­го­вје­шта­ва сло­бо­ду, љу­бав, жи­вот и ље­по­ту, на­гла­си­ла је Ба­крач.
Тог „по­след­њег да­на”, ре­као је књи­жев­ник Ра­ди­слав Гар­да­ше­вић, Бру­јић нам да­је би­зар­не сли­ке љу­ди ко­ји сто­је пред ме­са­ром гдје им до­ба­цу­ју огло­да­не ко­сти. Сли­ке из­бје­глич­ког стра­да­ња у пје­сма­ма се ре­ђа­ју као на филм­ском плат­ну, а Бру­јић, пре­ма Гар­да­ше­ви­ће­вим ри­је­чи­ма, ујед­но ко­ри­сти ме­тод ствар­них до­га­ђа­ја за­о­ста­лих сје­ћа­ња.
- Стра­шан осје­ћај, осје­ћај бо­ла до ср­жи искон­ског. Са­мо ко је до­жи­вио и пре­жи­вио стра­хо­те рат­них зби­ва­ња мо­же ова­ко упе­ча­тљи­во да­ти сли­ке те по­след­ње но­ћи. То што је до ју­че био жи­вот са­да је цр­ни­ло не­пре­глед­но. Као вул­кан­ска ла­ва пред еруп­ци­јом из­ви­ру из пје­сни­ко­ве ду­ше цр­на сје­ћа­ња, ре­као је Гар­да­ше­вић.
Аутор је на про­мо­ци­ји у Ник­ши­ћу го­во­рио сво­ју по­е­зи­ју, а гост ве­че­ри би­ла је мла­да пје­сни­ки­ња Ни­ко­ли­на Ће­ра­нић. Она је не­дав­но до­би­ла тре­ћу на­гра­ду на пје­снич­ком кон­кур­су за по­е­зи­ју мла­дих „Дра­го­мир Брај­ко­вић” ко­ји рас­пи­су­је Кул­тур­но – про­свет­на за­јед­ни­ца Бе­о­гра­да. (Б.Б. «Дан»)