Мирко Демић: Легенда о ружи под ледом

                                                     Једино знам да припадам посљедњој генерацији тих
насељеника са којом сам кренуо ка новој ружи под ледом или

звијезди репатици, не бих ли стигао на крај свијета гдје нема
ни леда ни ружа, ни буђења и сјећања на трње.
Гдје пуца видик на непрегледну пустолину људског заборава.

 

Утвара мог далеког претка израња из помрачине времена – галопом. Спочетка се тај галоп чује као јека нечијег узнемиреног срца. Онда се помаља као дрхтава сjенка, растопљена бљеском свијетла у мојим очима.

Вијековима је та кентаурска прилика добовала по рубовима обзорја и породичног сјећања, вјешто се кријући на раздјелници свијетла и таме. А онда сам је призвао, надносећи се над мрак вијекова, једног јутра, на самој граници између сна и буђења, кад знам да сањам, али одбијам да се пробудим.

Проблем приповиједања

(Ватра приче Мирка Демића)

У генерацији савремених крајишких писаца, или српских писаца из Хрватске, снагом своје приповједачке умјетности/умјешности издвојио се Мирко Демић (Горњи Класнић, Глина, 1964. године) који се по основним крактеристикама до сада објављених дјела убраја у типичне представнике посмодернистичке епохе, иако суд о томе никако није једноставан, и нимало једнозначан, увијек је на испиту, и међу отвореним непознаницама. 

Окaрактерисан као аутор који по примјени иновативних идеја спада у најрадикалније крајишке књижевнике (Д. Иванић), Демић од глобалних до парцијалних модела „разара“ структуру „класичког“ прозног дискурса, тежећи да фантастиком и епизодношћу отвори нову могућност виђења свијета и дјела као самог по себи довољног.

Митско место – Бабанија

Mирко Демић: По(в)ратнички реквијем, Агора, 2012.

 

Опустела Банија у коју се тихо и спорадично враћају њени избегли становници, постаје митска Бабанија већ првом реченицом романа По(в)ратнички реквијем Мирка Демића – „Одавно не живим”. И други ће по(в)ратници, како их Демић назива исписујући кованицу која означава не било какав повратак већ онај који се одвија „после рата”, често наглашавати: „Ми смо живи мртваци... само су нам мртве наше бесмртне душе”, изокрећући мотив живих мртваца Хуана Рулфа у мотив оних који себе доживљавају као да им је живот већ окончан и чија се „свакодневна јадиковка” заиста претвара у реквијем, молитву за мртве из чистилишта, коме Бабанија одиста сличи.
Први роман о избеглицама и повратницима у нас покушава да на деликатан начин прикаже очајање оних за које су рат и промене које је он изазвао представљали крај њиховог живота у симболичком смислу, као да је уопште могуће о очајању и смрти писати деликатно. 

(Не)зарезивање

Пише: Мирко Демић

Недавно ми је мој уредник скрушено признао како је зимус, из Аграма, донио есеј штампан у „Зарезу“ у којем се у чудном контексту „третира“ мој роман Трезвењаци на пијаној лађи. Каже да се дуго нећкао да ми га покаже, сматрајући да је текст промашио мету, иако је се својски пуцало по њој. Није ми га раније показивао, бојећи се да ћу се потрести, јер, у том есеју, ја и моје дјелце нисмо прошли најславније. А онда му грижа савјести није допустила те ми је рекао за њега, а на моје инсистирање и показао, изгубивши сваку наду да ће ми на његово постојање указати неко од мојих загребачких пријатеља.

Мирко Демић: Ко је појео један народ

О последњем рату у Хрватској, његовим жртвама и његовим победницима, избеглиштву и повратку на спаљена кућишта, о кривцима и невинима, пишу и говоре многи на начин на који умеју и онако како су то разумели. Ипак, ретки су покушаји да се још болна и сирова стварност преточи у литературу и тако спасе од публицистичке осредњости и дневнополитичких наклапања.

Писац Мирко Демић је рођен на Банији, а живи у Крагујевцу и као противник сваког сврставања на ову или ону страну покушао је да остави литерарни траг о ономе што се догодило и што се још догађа у његовом завичају.