Мирко Демић: Легенда о ружи под ледом

                                                     Једино знам да припадам посљедњој генерацији тих
насељеника са којом сам кренуо ка новој ружи под ледом или

звијезди репатици, не бих ли стигао на крај свијета гдје нема
ни леда ни ружа, ни буђења и сјећања на трње.
Гдје пуца видик на непрегледну пустолину људског заборава.

 

Утвара мог далеког претка израња из помрачине времена – галопом. Спочетка се тај галоп чује као јека нечијег узнемиреног срца. Онда се помаља као дрхтава сjенка, растопљена бљеском свијетла у мојим очима.

Вијековима је та кентаурска прилика добовала по рубовима обзорја и породичног сјећања, вјешто се кријући на раздјелници свијетла и таме. А онда сам је призвао, надносећи се над мрак вијекова, једног јутра, на самој граници између сна и буђења, кад знам да сањам, али одбијам да се пробудим.