Мирко Демић: Легенда о ружи под ледом

                                                     Једино знам да припадам посљедњој генерацији тих
насељеника са којом сам кренуо ка новој ружи под ледом или

звијезди репатици, не бих ли стигао на крај свијета гдје нема
ни леда ни ружа, ни буђења и сјећања на трње.
Гдје пуца видик на непрегледну пустолину људског заборава.

 

Утвара мог далеког претка израња из помрачине времена – галопом. Спочетка се тај галоп чује као јека нечијег узнемиреног срца. Онда се помаља као дрхтава сjенка, растопљена бљеском свијетла у мојим очима.

Вијековима је та кентаурска прилика добовала по рубовима обзорја и породичног сјећања, вјешто се кријући на раздјелници свијетла и таме. А онда сам је призвао, надносећи се над мрак вијекова, једног јутра, на самој граници између сна и буђења, кад знам да сањам, али одбијам да се пробудим.

Био сам поштеђен детаља коња и јахача, јер су они више моја мисао, жељна да се оно палацање удаљене свијетлости, њено наизменично паљење и гашење опредмети у почетак свих почетака. Макар је свео на један од многобројних привида приче о трачком коњанику.

Зимско је доба. Тромо небо вуче по земљи блатњаве рите. Невидљиве опруге небеског механизма шкрипе потмуло и напрескокце. Чини се да ће сваког трена у њему нешто попустити и зауставити вријеме са којим ће се све претворити у камен.

Од унутрашње језе по надланицама су ми потамниле накостријешене длачице. Оштар ваздух наговјештавао је снијег. Вукови самотњаци злослутно су завијали у даљини. Усамљеним бићима страхови су једино друштво.

Поготово ако су стари, на које сам већ навикао. Зато одбијам да се пробудим; јер ме тамо чекају нови и сабласнији.

Ледена покорица већ је оковала тло. Испод копита пуца залеђено блато. Приказа ми се стријеловито приближава, као да клизи по површини залеђеног језера. На све стране прште громуљице стврднуте земље. Са оближњих грана прхне по која птица или су то моји дамари. Све јасније чујем звекет сапонаца на орми и коњско фрктање. Јасно разабирам гриву и сапу која животињи сукља из ноздрва.

Коњаник бодри коња кратким и продорним: “Ха! Ха!” А онда, кад су пришли извору који се налази поред једва видљиве стазе, коњ се нагло зауставља, готово укопава. Као да је осјетио моје присуство, унезвјерено окреће главу лијево-десно и стриже ушима.

Сад сам већ сигуран да је човјек на коњу мој предак

Коњаник с лакоћом скаче из седла, не испуштајући узде из руке. Пажњу му је привукло нешто налик залеђеном издану. Када је клекнуо да га боље погледа – на сребрнастој покорици спазио је одраз мог лица. Махинално се слободном руком ухватио за балчак опасане сабље. Устукнуо је пред лицем свог далеког потомка.

Оном истом руком која се машила сабље дотакао је ледено оканце. Оно се растопило. Мој лик је нестао. Тог трена се отворила ледена шкољка и, умјесто бисера, указао му се тек пупољак руже.

Мој предак је добро разумијевао природу. Она се тада још давала прочитати. Залеђена ружа у сњежној ноћи зауставила је његов пут. Било је то вријеме када се живљење подударало са бјежањем. Бјежало се од живота и према њему, бјежало се од смрти и у сусрет њој, из једног царства у друго, из туђег у туђе. Бјежало се без мапа и путоказа, без водича и утабаних путева. Тек по који неопрезни траг људског присуства знао би се затећи покрај извора и плитких газова, тешко разумљив и злокобан.

Мој далеки предак је скочио на коња са већом одлучношћу него што је сјахао. Приљубио је лице уз врат плаховите животиње, провукао му прсте кроз гриву и промрмљао неколико неразумљивих ријечи.

Коњ је само стригнуо ушима, што је могао да буде израз разумијевања, али и чуђења.

Снажним повлачењем узда јахач окрену животињу у правцу из којег су дошли и подбоде је мамузама. Коњ зањишта и нададе се у галоп. Попут копља баченог у амбис нестаде у тмини из које се појавио.

Неће проћи дуго од тог сусрета, а мој предак ће довести своју браћу са њиховим породицама и населити их око извора код којег је набасао на ружу под ледом. Мала колонија ће наоколо подићи колибе од прућа, до пола их укопати у земљу, и ту остати да живи.

Неколико стотина година послије овог сна, стотинак метара од мјеста указања чудесне руже – угледао сам свијета. Свијет се указао у облику мрклог мрака, густог као у “рогу црног вола”, пошто је удешено да се родим у глуво доба ноћи, како и приличи незнаном и незваном госту.

Била је то ноћ која претходи дану у којем се сви, па и Творац, одмарају.

Када се разданило, прољетни снијег је прекрио околне брежуљке и долине.

Не знам да ли ме је то поздравила залеђена ружа, као што никад нисам сазнао да ли је замрзнути цвијет обиљежио живот потомака заборављеног коњаника из мог сна. Не знам, такође, да ли трајна дрхтавица у мени потиче од залеђене руже или њеног трна, свеједно да ли напољу урла сјеверац или је упекао звјездан.

Једино знам да припадам посљедњој генерацији тих насељеника са којом сам кренуо ка новој ружи под ледом или звијезди репатици, не бих ли стигао на крај свијета гдје нема ни леда ни ружа, ни буђења и сјећања на трње.

Гдје пуца видик на непрегледну пустолину људског заборава.