О последњем рату у Хрватској, његовим жртвама и његовим победницима, избеглиштву и повратку на спаљена кућишта, о кривцима и невинима, пишу и говоре многи на начин на који умеју и онако како су то разумели. Ипак, ретки су покушаји да се још болна и сирова стварност преточи у литературу и тако спасе од публицистичке осредњости и дневнополитичких наклапања.
Писац Мирко Демић је рођен на Банији, а живи у Крагујевцу и као противник сваког сврставања на ову или ону страну покушао је да остави литерарни траг о ономе што се догодило и што се још догађа у његовом завичају.
Објавили сте нови роман "По(в)ратнички реквијем" бавећи се судбином избеглица које су се вратиле на огњишта у Хрватској. Зашто сте се одлучили за ову тематику?
- Писање о повратницима, једнако као и о прогнаницима, сматрам својом моралном обавезом. Те приче су део мог емоционалног и интелектуалног пртљага. Са њима се суочавам када одем у завичај, где ми живе родитељи, стално гледајући у очи несагледиве последице рата. И наивно се надам да ће степен трагедије која се десила бити видљивији уколико се она на убедљив начин литерарно обради и подигне на ниво општељудског.
Њихове су судбине и горке и комичне, због чега?
- Писање овог романа узроковале су моје непретенциозне белешке, настале током или након сваке од мојих посета завичају. Тек кад сам приметио људе и појаве који су ми биле парадигматичне за одгонетање облика нестајања једног народа, менталитета, чак и природног амбијента - одлучио сам се на писање романа. Оно што сам током рада на њему открио јесте - хумор. Што сам више фиксирао невеселе згоде и ситуације у којој тај прогнанички и поратнички свет упада и на најразличитије начине покушава да се из њих извуче, на необјашњив начин је избијао црни хумор. Том тону сам захвалан јер сам унапред знао да ће књига бити другачија од свих претходних, с темом од које људи зазиру, јер је предуго у нашим животима да би зрачила необичношћу и новином.
Да ли вас отаџбина Хрватска радо дочекује и чита?
- Око сваког писања, па и мог, простиру се непрегледни предели равнодушности. Нема разлога да речена равнодушност не долази и из мог завичаја. То мртво море повремено пробуди интерес појединаца, повремено добијам покоји комплимент и одобравање, а нисам поштеђен ни критике. Објашњавам је као последицу предрасуда. То је сигнал да се не уклапам у постојеће стереотипе како да се пише о сопственом народу. Има и оних који с презиром гледају све што Србин напише. У оба случаја неспоразум је загарантован.
Како је бити директор библиотеке у економској кризи?
- Тешко, често и бесмислено. Култура је у нашем друштву темељно запуштена, да не кажем небитна. Ми, који у њој радимо, не сматрамо тако. Не због својих плата, већ због уверења да је она темељ из које се диже све друго, а не обрнуто, како обично мисли приучени политичари. Укратко, систематизација радних места у многим културним установама одговара давно прошлом 19. веку, а ми као радимо у 21. веку. Недостаје буџетског новца, а немамо запослене који умеју да направе пројекат за иностране фондове. Завичајни фондови су у свету врло цењени, а на тим местима имамо често запосленог једног човека. О неопходности дигитализације књижне и некњижне грађе да не говорим јер захтева улагања у технику и стручно усавршавање.
Који су највећи проблеми?
- Огорчена борба за сваког новог читаоца такође је неминовност нашег доба јер библиотекар није више онај ко с досадом чека хоће ли неко залутати у библиотеку, већ читаоца тражи на најневероватнијим местима. Традиционално библиотекарство се, дабоме, томе опире. Такође, у библиотекама има и оних који су дошли да се ухлебе, док према књизи осећају трајан презир или мрзовољу. Са свим тим проблемима се суочава свако ко има донхкихотовску амбицију да ствари помери унапред бар за центиметар. Углавном, успешност сваке културне установе у Србији пропорционална је дужини сагоревање њеног челног човека. Одсуство систематичних решења и нефлексибилност на захтеве новог времена трајне су категорије које се не мењају без обзира на то која партија тренутно влада.
Докле сежу корени српског библиотекарства?
- Народна библиотека у Крагујевцу почела је да ради 1866. године, указом кнеза Михаила. Међутим, корени библиотекарства и штампања књига сежу неколико деценија раније, то су библиотека у склопу Књажевске канцеларије у Крагујевцу (1815), као и библиотека Лицеума Књажества сербског (1838). Отуда Крагујевац има далеко више права од Београда да почетке савременог библиотекарства у Срба везује за своју за средину. Јесте да је парадокс да неписмени Милош има библиотеку, али је то логично ако имамо у виду да је око себе имао врло писмене људе, попут несрећног Димитрија Давидовића. Међутим, поборник сам мишљења да није довољно имати славну историју. Она нам неће оправдати околност да за савременим библиотекарством каскамо деценијама. Због тога нећемо стајати добро у очима будућих генерација.
- Писање о повратницима, једнако као и о прогнаницима, сматрам својом моралном обавезом. Те приче су део мог емоционалног и интелектуалног пртљага. Са њима се суочавам када одем у завичај, где ми живе родитељи, стално гледајући у очи несагледиве последице рата. И наивно се надам да ће степен трагедије која се десила бити видљивији уколико се она на убедљив начин литерарно обради и подигне на ниво општељудског.
Њихове су судбине и горке и комичне, због чега?
- Писање овог романа узроковале су моје непретенциозне белешке, настале током или након сваке од мојих посета завичају. Тек кад сам приметио људе и појаве који су ми биле парадигматичне за одгонетање облика нестајања једног народа, менталитета, чак и природног амбијента - одлучио сам се на писање романа. Оно што сам током рада на њему открио јесте - хумор. Што сам више фиксирао невеселе згоде и ситуације у којој тај прогнанички и поратнички свет упада и на најразличитије начине покушава да се из њих извуче, на необјашњив начин је избијао црни хумор. Том тону сам захвалан јер сам унапред знао да ће књига бити другачија од свих претходних, с темом од које људи зазиру, јер је предуго у нашим животима да би зрачила необичношћу и новином.
Да ли вас отаџбина Хрватска радо дочекује и чита?
- Око сваког писања, па и мог, простиру се непрегледни предели равнодушности. Нема разлога да речена равнодушност не долази и из мог завичаја. То мртво море повремено пробуди интерес појединаца, повремено добијам покоји комплимент и одобравање, а нисам поштеђен ни критике. Објашњавам је као последицу предрасуда. То је сигнал да се не уклапам у постојеће стереотипе како да се пише о сопственом народу. Има и оних који с презиром гледају све што Србин напише. У оба случаја неспоразум је загарантован.
Како је бити директор библиотеке у економској кризи?
- Тешко, често и бесмислено. Култура је у нашем друштву темељно запуштена, да не кажем небитна. Ми, који у њој радимо, не сматрамо тако. Не због својих плата, већ због уверења да је она темељ из које се диже све друго, а не обрнуто, како обично мисли приучени политичари. Укратко, систематизација радних места у многим културним установама одговара давно прошлом 19. веку, а ми као радимо у 21. веку. Недостаје буџетског новца, а немамо запослене који умеју да направе пројекат за иностране фондове. Завичајни фондови су у свету врло цењени, а на тим местима имамо често запосленог једног човека. О неопходности дигитализације књижне и некњижне грађе да не говорим јер захтева улагања у технику и стручно усавршавање.
Који су највећи проблеми?
- Огорчена борба за сваког новог читаоца такође је неминовност нашег доба јер библиотекар није више онај ко с досадом чека хоће ли неко залутати у библиотеку, већ читаоца тражи на најневероватнијим местима. Традиционално библиотекарство се, дабоме, томе опире. Такође, у библиотекама има и оних који су дошли да се ухлебе, док према књизи осећају трајан презир или мрзовољу. Са свим тим проблемима се суочава свако ко има донхкихотовску амбицију да ствари помери унапред бар за центиметар. Углавном, успешност сваке културне установе у Србији пропорционална је дужини сагоревање њеног челног човека. Одсуство систематичних решења и нефлексибилност на захтеве новог времена трајне су категорије које се не мењају без обзира на то која партија тренутно влада.
Докле сежу корени српског библиотекарства?
- Народна библиотека у Крагујевцу почела је да ради 1866. године, указом кнеза Михаила. Међутим, корени библиотекарства и штампања књига сежу неколико деценија раније, то су библиотека у склопу Књажевске канцеларије у Крагујевцу (1815), као и библиотека Лицеума Књажества сербског (1838). Отуда Крагујевац има далеко више права од Београда да почетке савременог библиотекарства у Срба везује за своју за средину. Јесте да је парадокс да неписмени Милош има библиотеку, али је то логично ако имамо у виду да је око себе имао врло писмене људе, попут несрећног Димитрија Давидовића. Међутим, поборник сам мишљења да није довољно имати славну историју. Она нам неће оправдати околност да за савременим библиотекарством каскамо деценијама. Због тога нећемо стајати добро у очима будућих генерација.
С.М.Томић (Вести)
Где је семе наше трагедије
Где се "По(в)ратнички реквијем" налази у односу на претходне ваше књиге?
- Написао сам низ књига које, бар се надам, на особен начин третирају мој завичај. Тај низ биће окончан још недовршеном књигом ратних приповедака "Атака на Итаку". У мени нараста и један роман који би био митски прелудијум свим тим књигама. Покушавам да одгонетнем како је настало све то о чијем нестанку сведоче моје књиге. Он ће потврдити моју невеселу слутњу да је трагичност вечна, односно да рат није сам за себе трагедија, већ да се она дешава и после окончања рата, а предратно време садржи то погубно зрно из које ниче пропаст. У том ћу роману наставити да трагам за прагрешком, чије откривање неће ништа променити, већ ће само за степен умањити неразумевање и зачуђености над оним што нас је задесило.
- Написао сам низ књига које, бар се надам, на особен начин третирају мој завичај. Тај низ биће окончан још недовршеном књигом ратних приповедака "Атака на Итаку". У мени нараста и један роман који би био митски прелудијум свим тим књигама. Покушавам да одгонетнем како је настало све то о чијем нестанку сведоче моје књиге. Он ће потврдити моју невеселу слутњу да је трагичност вечна, односно да рат није сам за себе трагедија, већ да се она дешава и после окончања рата, а предратно време садржи то погубно зрно из које ниче пропаст. У том ћу роману наставити да трагам за прагрешком, чије откривање неће ништа променити, већ ће само за степен умањити неразумевање и зачуђености над оним што нас је задесило.
Књижевник и мобилизација
Мирко Демић је био првоаприлска шала за годину 1964. у Горњем Класнићу код Глине. Родио се 1. априла.
Завршио је Војну гимназију и Војну академију у Београду. Од 1987. до 1991. службовао је у Сињу, а онда на сопствени захтев напустио војни позив и окренуо се литератури. Неколико година рат у Хрватској гледао је уживо као новинар "Српског гласа". После су га мобилисали.
Избегао у Крагујевац, где се захваљујући ћуди и вољи добрих људи запошљава у Народној библиотеци "Вук Караџић", где и данас ради. Уређивао је неколико часописа и приредио више дела чији су аутори из његовог ширег завичаја, као и на десетине књига из крагујевачке књижевне баштине.
Објавио је књиге прозе: "Јабуке Хесперида" (1990), "Сламка у носу" (1996), "Ћилибар, мед, оскоруша" (2001, 2005), "Апокрифи о Фуртули" (2003), "Слуге хировитог лучоноше" (2006), "Молски акорди" (2008, 2009), "Трезвењаци на пијаној лађи" (2010) и недавно "По(в)ратнички реквијем". Објавио је књигу есеја "Под отровним плаштом" и публицистике "Слађење горчином".
Ожењен, има сина.
Завршио је Војну гимназију и Војну академију у Београду. Од 1987. до 1991. службовао је у Сињу, а онда на сопствени захтев напустио војни позив и окренуо се литератури. Неколико година рат у Хрватској гледао је уживо као новинар "Српског гласа". После су га мобилисали.
Избегао у Крагујевац, где се захваљујући ћуди и вољи добрих људи запошљава у Народној библиотеци "Вук Караџић", где и данас ради. Уређивао је неколико часописа и приредио више дела чији су аутори из његовог ширег завичаја, као и на десетине књига из крагујевачке књижевне баштине.
Објавио је књиге прозе: "Јабуке Хесперида" (1990), "Сламка у носу" (1996), "Ћилибар, мед, оскоруша" (2001, 2005), "Апокрифи о Фуртули" (2003), "Слуге хировитог лучоноше" (2006), "Молски акорди" (2008, 2009), "Трезвењаци на пијаној лађи" (2010) и недавно "По(в)ратнички реквијем". Објавио је књигу есеја "Под отровним плаштом" и публицистике "Слађење горчином".
Ожењен, има сина.
Нема коментара:
Постави коментар