Ђорђе Нешић: Језик је као свемир

 

Одувијек сам волио сваштаре и рјечнике, онакве какав је Вуков, пуне дигресија и литерарних рукаваца. Језик је као свемир, бесконачан и свевремен

Ђорђе Нешић (1957, Бијело Брдо) сматра се пјесником, но пише и прозу, књижевне критике и есеје, а Славонију, Барању и западни Сријем обогаћује бројним културним догађајима. Добитник је бројних књижевних награда, међу њима и “Просвјетине” “Сава Мркаљ”. Објавио је шест књига пјесама, а његов завичајни рјечник “Лук и вода” ових је дана у издању СКД-а “Просвјета” доживио друго издање. 

- Одувијек сам волио сваштаре и рјечнике, онакве какав је Вуков, пуне дигресија и литерарних рукаваца. Језик је као свемир, бесконачан и свевремен. Иако њиме влада детерминистички хаос, постоје одређена правила. Занимало ме докле може да одведе одређена ријеч, у који простор и вријеме, какве дубине и ширине. Ријечи су наше водиље у суштину, у логос. Језик најпоузданије и најдуље памти и чува све што је постојало и што постоји. Све што се дешава прво настане у језику, а тек оно што ишчезне из њега дефинитивно припада ништавилу. Рјечник је доживио друго издање јер првог одавно нема, а интерес још постоји – каже аутор.

СЕРИОЗНОСТ И ЛУДИЗАМ

Рјечник садржи више од 1.600 одредница: зашто наслов “Лук и вода”, на што се он тачно односи?

Наслов је колоквијални идиом, искоришћен због своје вишезначности. Основно му је значење лакоћа којом се нешто разумије или ради, ознака је за лаган садржај или тему. Потцјењивање тешких тема и проблема одредница је нашег менталитета, као и потцјењивање језика који је, речено ријечима Исидоре Секулић, “за поезију, лакши од лептира, тежи од олова”. Лук и вода су и основа славонске кухиње, потка гастрономије која је једна од саставних компоненти рјечника. Поднаслов је “Завичајни рјечник с ушћа Драве у Дунав”; односи се на простор који обухваћа дио осјечког и вуковарског подручја, источну Славонију и западни Срем, уз доњу Драву и Дунав. Мањи дио лексичког фонда чине локализми, но бројније су обичне ријечи које евоцирају успомене и емоције или призивају цитате из књижевних дјела и локалнога говора. Ту је и литерарна илустрација одређене ријечи, у распону од кратке лирске форме (брзалице, разбрајалице) до есеја. Мени су најдражи записи настали из дјечјих фасцинација и поглавље посвећено рибама, јер је ту рад аутора најличнији.
Рјечник је као књижевну форму могуће читати фрагментарно, с прескоцима и у оба смјера, па је друго издање не само допуњено него и измијењено, сложено на другачији начин. Одлучио сам се за тематску подјелу, чиме се открива нова димензија текста и указује колико језична и литерарна материја, поред сериозности, садрже и лудизам. Ријечи у рјечнику су углавном српске и хрватске, прошаране германизмима, хунгаризмима и турцизмима, што је одраз садашње и прошле етничке и лингвистичке слике овог простора. Већина ријечи је акцентована онако како их акцентују Бјелобрци, а то значи претежно у духу стандардне четвероакценатске акцентуације, с понешто локалних одступања. Намјерно је изостављена етимологија ријечи, да би се нагласила литерарна компонента рјечника.

Како би изгледао “идеални” рјечник тога краја?

Идеални рјечник 20. вијека за простор уз ушће Драве у Дунав био би српско-хрватско-мађарско-њемачко-јеврејски, јер би тако пружио цјеловиту слику живљења на том простору и у том времену и зато што се ти језици овдје још дозивају. Ако бисмо ишли у временску дубину, морао би садржавати и језике Илира, Келта, Римљана, Лангобарда, Авара, Грка, Турака и још десетина народа који су се настањивали и ишчезавали уз Дунав и Драву, турбулентном простору лесних узвисина.

ЕМОЦИОНАЛНИ НАБОЈ

Има ли у данашње вријеме интереса за локалне говоре?

Рјечник је настао с циљем подсјећања на неке догађаје, успомене, обичаје и ријечи које убрзано нестају из колоквијалног говора и књижевног језика; овако оне траже сродну душу у којој ће пробудити успомену или асоцијацију, да не би потонуле у ништавило. Ријечи локалног говора имају висок степен емоционалног набоја, нису апстрактне и стерилне као ријечи књижевног језика, јер се везују уз конкретно и троше се пуно мање. У данашње вријеме редуциране СМС и е-маил писмености и комуникације, кад сви “лајкују” и “хејтују”, заборављајући колико је нијанси између љубави и мржње, између свиђања и несвиђања, тешко је очекивати интерес за локални говор: он може дотакнути само онога ко има уграђен сензор за рецепцију. Све ријечи у рјечнику постоје у мени, само их је требало активирати присјећањем, асоцијацијама, дозивањем. Кад ми је синула идеја, желио сам рјечник направити равноправно и симултано с неколицином сарадника, али их нисам успио наћи. Овако је све завршено за годину дана, уз асистенцију и прилоге неколицине пријатеља – Борде, Боривоја Чалића, Жарка Нешића, Милована Ћурчића, Радомира Коларића, Стевана Бабића – који су дали прилоге настанку рјечника. Понекад бих, ради провјере, обављао и консултације са старијим особама или, једноставно, циљано слушао њихов диван.

Како је дошло до сарадње са СКД-ом “Просвјета”, издавачем вашег рјечника?

Прве своје књиге објавио сам у Србији, а посљедње три за “Просвјету”; за прве текстове “Лука и воде” кривац је Чедомир Вишњић, који је тражио да му “нешто пошаљем”. Тако су настали записи о рибама, коњима, дрвећу, обичајима… У протекле двије деценије издаваштво се промијенило, нарочито у Србији. Угасиле су се најјаче куће, а ницале и гасиле се неке нове, којима белетристика није била у опису посла. Дошло је доба да аутор сам мора тражити спонзоре за своје књиге. Но, “Просвјета” је, захваљујући уреднику и начину финанцирања, нашла начин да се аутор и даље осјећа достојанствено: преда рукопис, потпише уговор и има увид у све сегменте рада до изласка књиге из штампарије. Осим тога, “Просвјета” је и моја кућа, у њој и с њом реализујем културне садржаје већ петнаест година.

Поред рјечника, на чему још радите?

По вокацији сам првенствено пјесник, а повремено се бавим књижевном критиком и есејистиком. Нераскидиве су и моје везе са завичајем, но мој однос према њему је амбивалентан; за писца је најбоље кад, што би рекао Киш, има “иронијски отклон према теми”. Пошто сам, стицајем историјских гибања, физички враћен у најужи завичај, у њему живим као унутрашњи емигрант. Највећи дио времена проводим као креатор и учесник културних програма у Културном и научном центру “Милутин Миланковић” у Даљу те у пододборима “Просвјете” у Бијелом Брду и Даљу.

Марина Јаснић (Новости, Загреб)