У хрватској књижевности је опстао, преживео је чак и чистку у наставним плановима и библиотекама
Поводом стогодишњице рођења Григора Витеза (1911–1966), Српско културно друштво „Просвјета” из Загреба објавило је изабрана дела овог великог хрватског и српског писца, у два тома, на готово осам стотина страна. У првом тому „Повјерење животу”, налазе се песме за одрасле и децу и проза за децу, а у другом „Очи траже свјетлост” су књижевност за одрасле, поетички текстови, преводи с руског и писма. Књигу је приредио Никола Вујчић.
Григор Витез, био је песник нашег детињства, није било читанке без његових песама. Да ли вам се чини да је данас мало заборављен?
Нажалост, књижевни рад Григора Витеза код нас је заборављен, он се свео на понеку песму у читанкама. Песник, кога су генерације ђака напамет училе и тако освајале просторе књижевности, овде је потиснут у корист неких других аутора, а у Хрватској је, у читанкама од првог до четвртог разреда, сведен на само три песме. Стогодишњица Витезовог рођења била је прилика да се његово стваралаштво, бар на тренутак, нађе у фокусу културне јавности, да се потврди високо место које овај класик поезије за децу заузима. Код нас, сем скупа на Учитељском факултету у Београду, о његовом стваралаштву за децу није било нигде ни слова. У Хрватској, поред сличног симпозијума и неколико пригодних манифестација, годишњицу је обележило и Српско културно друштво „Просвјета” штампањем Витезових изабраних дела.
Иако је писао песме и прозу за одрасле, остао је упамћен по стваралаштву за децу. Какво место он заузима данас у хрватској и српској књижевности?
Витез се превасходно остварио у стваралаштву за децу. Писао је и приче за децу, али све је остало у сенци заиста јединственог поетског света. Он је, уз Душка Радовића, зачетник наше модерне песме намењене деци и свакако најутицајнији песник за децу. Већ књигом песама „Препелица”, коју је 1956. године објавио СКД „Просвјета” из Загреба, Витез је увео нови израз и теме. У каснијим књигама тај свој особени песнички израз је усавршио, изградивши нову поетику песме у чијем центру је свет детета и игра језика, које своје исходиште има у народној поезији. У хрватској књижевности је опстао, преживео је чак и чистку у наставним плановима и библиотекама, у којој су деведесетих година сви српски писци и њихове књиге постали непожељни. Опстала је и награда која носи његово име, а која се од 1967. године додељује за најбољу књигу за децу. И код нас се Витезу недовољно поклања пажња. Мислим да нам недостаје избор који би младим, тек стасалим читаоцима представио једно од најживописнијих и најлирскијих светова које поезија за децу на нашем језику има.
По чему се његово стваралаштво разликује од стваралаштва за децу писаца његове генерације и данашњих песника?
Већ првим књигама Витез се издвојио из преовлађујуће поезије својих претходника и савременика препуне баналности и дидактичке досаде. Његова песма настаје из дубине радозналог малог бића које тек спознаје свет, у игри језика и маште, чуђењу и радовању. Витез је тај чаробни свет детињства ухватио у најлепшим тренуцима трајања, у непоновљивости његових слика и доживљаја. Попут Душка Радовића чија је синтагма „поштована децо” одредила пут модерној песми за децу, Витезове песме у којима језик шуми, гргољи и гугуће – представљају јединствену поетску имагинацију.
На његово стваралаштво значајно је утицала наша народна књижевност. То се, нарочито, осећа у песмама за децу?
Утицај народне књижевности на његову поезију је најзначајнији мада је сам песник наводио да су му подстицајни били и сопствено детињство, природа и доживљене слике из завичаја као и рад са децом у школи. Његов песнички свет је резултат различитих утицаја, а интеракција са народном поезијом показала се најплодотворнијом. Витез из народне поезије преузима готове форме – загонетке, брзалице, разбрајалице, питалице, ругалице. На њиховој подлози он рекреира свет онако како га дете схвата и доживљава.
Мање је познато да је био и одличан преводилац с руског?
У избор сам уврстио и преводе са руског, јер је превођење било значајан део Витезовог књижевног деловања. Објављивао је и преводе са других језика, али је то било превођење уз помоћ других, док је са руског превео низ значајних и за превођење захтевних песника – Багрицког, Љермонтова, Блока, Мајаковског, Јесењина, Пастернака. По неким језичким решењима његови препеви делују заиста импресивно.
С Пастернаком се чак и дописивао?
Објављено је пет Пастернакових писама из 1956. и 1959. године која су сачувана. Нажалост нису сачувана Витезова писма Пастернаку што би заокружило ову занимљиву преписку. Пастернакова писма су топла, односе се на Витезове преводе његових песама, а у једном га моли да му пошаље неко кратко, сажето дело о „Србији и суседним регијама (Црна Гора, Босна)” које би му помогло у раду на једној поеми.
Поводом стогодишњице рођења Григора Витеза (1911–1966), Српско културно друштво „Просвјета” из Загреба објавило је изабрана дела овог великог хрватског и српског писца, у два тома, на готово осам стотина страна. У првом тому „Повјерење животу”, налазе се песме за одрасле и децу и проза за децу, а у другом „Очи траже свјетлост” су књижевност за одрасле, поетички текстови, преводи с руског и писма. Књигу је приредио Никола Вујчић.
Григор Витез, био је песник нашег детињства, није било читанке без његових песама. Да ли вам се чини да је данас мало заборављен?
Нажалост, књижевни рад Григора Витеза код нас је заборављен, он се свео на понеку песму у читанкама. Песник, кога су генерације ђака напамет училе и тако освајале просторе књижевности, овде је потиснут у корист неких других аутора, а у Хрватској је, у читанкама од првог до четвртог разреда, сведен на само три песме. Стогодишњица Витезовог рођења била је прилика да се његово стваралаштво, бар на тренутак, нађе у фокусу културне јавности, да се потврди високо место које овај класик поезије за децу заузима. Код нас, сем скупа на Учитељском факултету у Београду, о његовом стваралаштву за децу није било нигде ни слова. У Хрватској, поред сличног симпозијума и неколико пригодних манифестација, годишњицу је обележило и Српско културно друштво „Просвјета” штампањем Витезових изабраних дела.
Иако је писао песме и прозу за одрасле, остао је упамћен по стваралаштву за децу. Какво место он заузима данас у хрватској и српској књижевности?
Витез се превасходно остварио у стваралаштву за децу. Писао је и приче за децу, али све је остало у сенци заиста јединственог поетског света. Он је, уз Душка Радовића, зачетник наше модерне песме намењене деци и свакако најутицајнији песник за децу. Већ књигом песама „Препелица”, коју је 1956. године објавио СКД „Просвјета” из Загреба, Витез је увео нови израз и теме. У каснијим књигама тај свој особени песнички израз је усавршио, изградивши нову поетику песме у чијем центру је свет детета и игра језика, које своје исходиште има у народној поезији. У хрватској књижевности је опстао, преживео је чак и чистку у наставним плановима и библиотекама, у којој су деведесетих година сви српски писци и њихове књиге постали непожељни. Опстала је и награда која носи његово име, а која се од 1967. године додељује за најбољу књигу за децу. И код нас се Витезу недовољно поклања пажња. Мислим да нам недостаје избор који би младим, тек стасалим читаоцима представио једно од најживописнијих и најлирскијих светова које поезија за децу на нашем језику има.
По чему се његово стваралаштво разликује од стваралаштва за децу писаца његове генерације и данашњих песника?
Већ првим књигама Витез се издвојио из преовлађујуће поезије својих претходника и савременика препуне баналности и дидактичке досаде. Његова песма настаје из дубине радозналог малог бића које тек спознаје свет, у игри језика и маште, чуђењу и радовању. Витез је тај чаробни свет детињства ухватио у најлепшим тренуцима трајања, у непоновљивости његових слика и доживљаја. Попут Душка Радовића чија је синтагма „поштована децо” одредила пут модерној песми за децу, Витезове песме у којима језик шуми, гргољи и гугуће – представљају јединствену поетску имагинацију.
На његово стваралаштво значајно је утицала наша народна књижевност. То се, нарочито, осећа у песмама за децу?
Утицај народне књижевности на његову поезију је најзначајнији мада је сам песник наводио да су му подстицајни били и сопствено детињство, природа и доживљене слике из завичаја као и рад са децом у школи. Његов песнички свет је резултат различитих утицаја, а интеракција са народном поезијом показала се најплодотворнијом. Витез из народне поезије преузима готове форме – загонетке, брзалице, разбрајалице, питалице, ругалице. На њиховој подлози он рекреира свет онако како га дете схвата и доживљава.
Мање је познато да је био и одличан преводилац с руског?
У избор сам уврстио и преводе са руског, јер је превођење било значајан део Витезовог књижевног деловања. Објављивао је и преводе са других језика, али је то било превођење уз помоћ других, док је са руског превео низ значајних и за превођење захтевних песника – Багрицког, Љермонтова, Блока, Мајаковског, Јесењина, Пастернака. По неким језичким решењима његови препеви делују заиста импресивно.
С Пастернаком се чак и дописивао?
Објављено је пет Пастернакових писама из 1956. и 1959. године која су сачувана. Нажалост нису сачувана Витезова писма Пастернаку што би заокружило ову занимљиву преписку. Пастернакова писма су топла, односе се на Витезове преводе његових песама, а у једном га моли да му пошаље неко кратко, сажето дело о „Србији и суседним регијама (Црна Гора, Босна)” које би му помогло у раду на једној поеми.
Зоран Радисављевић (Политика)
____________________________________
Промена презимена
И по оцу, и по мајци – био је Србин. Рођен је у Косовцу, код Окучана (Хрватска). Некада су се презивали Алавања. Како је дошло до промене презимена?
Григор (Григорије) Витез је рођен у Косовцу које је, како је сам записао, тада било мало село са педесетак кућа, али са много националности. Осим Срба, у њему су живели Хрвати, Чеси, Словаци, Пољаци… Та је мешавина настала кад је у Славонији створена Војна крајина. О свом пореклу и презимену детаљно је писао у књизи Ахмета Хромаџића „Дјечји писци о себи” (1969). Ево шта каже о настанку свог презимена: „Моји преци с мајчине стране, Милосављевићи, дошли су у Славонију, како се претпоставља, највероватније негде из Босне, иако није искључено ни то да су се доселили за велике сеобе под Арсенијем Чарнојевићем. Преци са очеве стране дошли су негде из северне Далмације, из Равних Котара или Буковице и имали су презиме Алавања. И данас још имамо рођаке с тим презименом у околини Дарувара. Један од Алавања, који је дошао у Окучане, дакле у граничарски крај, имао је почасни наслов витез, и то је касније узето као презиме”.
Нема коментара:
Постави коментар