Mирко Демић: По(в)ратнички реквијем, Агора, 2012.
Опустела Банија у коју се тихо и спорадично враћају њени избегли становници, постаје митска Бабанија већ првом реченицом романа По(в)ратнички реквијем Мирка Демића – „Одавно не живим”. И други ће по(в)ратници, како их Демић назива исписујући кованицу која означава не било какав повратак већ онај који се одвија „после рата”, често наглашавати: „Ми смо живи мртваци... само су нам мртве наше бесмртне душе”, изокрећући мотив живих мртваца Хуана Рулфа у мотив оних који себе доживљавају као да им је живот већ окончан и чија се „свакодневна јадиковка” заиста претвара у реквијем, молитву за мртве из чистилишта, коме Бабанија одиста сличи.
Први роман о избеглицама и повратницима у нас покушава да на деликатан начин прикаже очајање оних за које су рат и промене које је он изазвао представљали крај њиховог живота у симболичком смислу, као да је уопште могуће о очајању и смрти писати деликатно.
Први роман о избеглицама и повратницима у нас покушава да на деликатан начин прикаже очајање оних за које су рат и промене које је он изазвао представљали крај њиховог живота у симболичком смислу, као да је уопште могуће о очајању и смрти писати деликатно.
Демић зато жели да личну и причу Крајишника уздигне на општи ниво, мењајући имена Србије и Хрватске у Сусједстан и Комшилију, а Баније у Бабанију (на једном месту чак иронично названу Бабиленд), земљу наших баба (и деда).
Невољу да се у роману о земљи Бабанији, где не само да се у корену речи алудира на жене већ се и експлицитно наглашава да је то постала „земља баба”, налазе искључиво мушки ликови, осим једног женског, питорескног лика извесне Василије, која је заслужила читаво поглавље, док их је двадесетак посвећено готово искључиво мушким ликовима поред којих промине понека старица, Демић покушава да превазиђе честим опаскама да су се у селу сви „збабали”, али у приповести остаје известан вакуум и осећај да јој недостаје женска визура по(в)ратничке несреће.
Роман је, ако занемаримо недостатак женских актера, раскошна изложба упечатљивих и танано прочитаних портрета и типски препознатљивих ликова ратних профитера, нових богаташа, смутљиваца и лопова, сналажљивих, духовитих и прзница, али и достојанствених, префињених, снажних карактера. Тако да међу читавом плејадом Матавуљевих, Кочићевих, Ћопићевих типова, ниједан лик није остао без трунке оног специфичног, личног и стога особеног што га издваја од огољене типологије, укључујући ту и самог приповедача, лик учитеља (библијског Јеремије чији плач ослушкујемо), резонера и хроничара сопствене и судбине људи свога краја.
Демић пише епистоларни роман у првом лицу, наглашених емоција и исповедног тона, реалистичког дискурса у обзорју Петра Кочића на кога директно упућује именом јунака Симеона и поглављем „Зулуми учитеља Симеона”. Управо интертекстуалне везе са домаћом књижевном традицијом директно помињање, између осталих и Матавуља, Шантића, Васиљева, или индиректне споне са Ћопићем, Селимовићем, Андрићем, па и Гогољем и српском народном епиком, успевају да релаксирају дах и дух епохе реализма која се овде не призива случајно, већ намерно да би потенцирала невољу ових простора где се историја пречесто понавља.
У самој митској Бабанији, понављање као основ сваког мита, правила митолошке цикличности, кружења која би требало да одржи симболику смене рађања и смрти где ноћ смењује зора, зиму пролеће, а старце млади нараштај, као да престаје да важи. Сељани, „живи мртваци”, само симулирају испражњени митолошки образац поштујући обреде попут окупљања око ракијског казана које се и самом Симеону причињава као позоришна сцена где сви изговарају давно научени текст здравице мислећи при томе на сопствену пропаст и тихо умирање за живота. Ове, „одавно сувишне људе”, углавном старце без жена и без обновитељске снаге, нема ко да смени, чак и ако се узме у обзир поглавље посвећеном једином детету у селу, дечаку са надимком „Мали Радојица” у кога полаже истовремено и наду и бојазан да ће се нада изјаловити.
Бол, туга, јад, мржња, старост и симболичка смрт испуњавају простор Бабаније за коју писац сугерише да је место испражњено од људи, кућа, нормалног живота, наде и радости, па чак и од носталгије за претходним животом. Али смисао овог романа и јесте у томе да овим просторима подари нека друга значења, пре свега изговорену реч, сведочење као залог да се и глас понижених и увређених може чути.
Невољу да се у роману о земљи Бабанији, где не само да се у корену речи алудира на жене већ се и експлицитно наглашава да је то постала „земља баба”, налазе искључиво мушки ликови, осим једног женског, питорескног лика извесне Василије, која је заслужила читаво поглавље, док их је двадесетак посвећено готово искључиво мушким ликовима поред којих промине понека старица, Демић покушава да превазиђе честим опаскама да су се у селу сви „збабали”, али у приповести остаје известан вакуум и осећај да јој недостаје женска визура по(в)ратничке несреће.
Роман је, ако занемаримо недостатак женских актера, раскошна изложба упечатљивих и танано прочитаних портрета и типски препознатљивих ликова ратних профитера, нових богаташа, смутљиваца и лопова, сналажљивих, духовитих и прзница, али и достојанствених, префињених, снажних карактера. Тако да међу читавом плејадом Матавуљевих, Кочићевих, Ћопићевих типова, ниједан лик није остао без трунке оног специфичног, личног и стога особеног што га издваја од огољене типологије, укључујући ту и самог приповедача, лик учитеља (библијског Јеремије чији плач ослушкујемо), резонера и хроничара сопствене и судбине људи свога краја.
Демић пише епистоларни роман у првом лицу, наглашених емоција и исповедног тона, реалистичког дискурса у обзорју Петра Кочића на кога директно упућује именом јунака Симеона и поглављем „Зулуми учитеља Симеона”. Управо интертекстуалне везе са домаћом књижевном традицијом директно помињање, између осталих и Матавуља, Шантића, Васиљева, или индиректне споне са Ћопићем, Селимовићем, Андрићем, па и Гогољем и српском народном епиком, успевају да релаксирају дах и дух епохе реализма која се овде не призива случајно, већ намерно да би потенцирала невољу ових простора где се историја пречесто понавља.
У самој митској Бабанији, понављање као основ сваког мита, правила митолошке цикличности, кружења која би требало да одржи симболику смене рађања и смрти где ноћ смењује зора, зиму пролеће, а старце млади нараштај, као да престаје да важи. Сељани, „живи мртваци”, само симулирају испражњени митолошки образац поштујући обреде попут окупљања око ракијског казана које се и самом Симеону причињава као позоришна сцена где сви изговарају давно научени текст здравице мислећи при томе на сопствену пропаст и тихо умирање за живота. Ове, „одавно сувишне људе”, углавном старце без жена и без обновитељске снаге, нема ко да смени, чак и ако се узме у обзир поглавље посвећеном једином детету у селу, дечаку са надимком „Мали Радојица” у кога полаже истовремено и наду и бојазан да ће се нада изјаловити.
Бол, туга, јад, мржња, старост и симболичка смрт испуњавају простор Бабаније за коју писац сугерише да је место испражњено од људи, кућа, нормалног живота, наде и радости, па чак и од носталгије за претходним животом. Али смисао овог романа и јесте у томе да овим просторима подари нека друга значења, пре свега изговорену реч, сведочење као залог да се и глас понижених и увређених може чути.
Јасмина Врбавац (Политика)
Нема коментара:
Постави коментар