Драго Кекановић (1947), приповедач, романсијер, песник, драмски писац, сценариста, дугогодишњи уредник и драматург у Драмском програму Телевизије Загреб, односно Хрватске радио-телевизије, овогодишњи је добитник награде „Светозар Ћоровић”, која се додељује на Ћоровићевим сусретима у Билећи, за роман „Вепрово срце”, који је објавила Српска књижевна задруга (СКЗ), у јубиларном „Колу”, о 120. годишњици СКЗ.
Кекановић је аутор песничке књиге „Светлост шуме”, збирки прича „Механика ноћи, списи”, „Вечера на веранди”, „Ледена шума и друге кратке приче”, „На небу”, романа „Потомак сјена”, „Ивањска ноћ”, „Рибља стаза”, „Амерички сладолед”… и више драма и сценарија.
Роман „Вепрово срце”, у чијем поднаслову стоји: Ловачки роман, говори о последњем рату и распаду Југославије.
Кекановић је аутор песничке књиге „Светлост шуме”, збирки прича „Механика ноћи, списи”, „Вечера на веранди”, „Ледена шума и друге кратке приче”, „На небу”, романа „Потомак сјена”, „Ивањска ноћ”, „Рибља стаза”, „Амерички сладолед”… и више драма и сценарија.
Роман „Вепрово срце”, у чијем поднаслову стоји: Ловачки роман, говори о последњем рату и распаду Југославије.
Земља се распала због неке више силе, због усуда, заборавне историје и превртљиве политике. Не именујете кривца?
Моја три ловца на вепра, у једној забаченој славонској шуми, у септембру и октобру, сада већ давне 1991. године, толико су заслепљена својом ловачком страшћу да одбацују реалне чињенице о рату и распаду једне земље. Сваки ће од њих то „одбацивање” реалности и ту лепоту једне страсти, платити, наравно сваки од њих – на свој начин. Ниједан од њих не зна одговоре на тако велика питања, а како сам ја њихов легитимни (приповедачки) заступник, јер свака одговорна прича има наравно свој диктат, не знам их ни ја. На мени је било да сведочим њихове ловачке, што значи и људске муке, а како ће се оне, те муке, уклопити у историјску или политиколошку рецензију једног раздобља, на другима је да одговоре. То је изван моје приповедачке ингеренције, јер су увек, па и дан данас, залудно јадни они приповедачи који знају одговоре на сва питања.
Ипак, сачувало се братство по страсти за ловом. Да су се политичари понашали као ловци, можда се земља не би ни распала?
Да, ви сугеришете, а ја вам свесрдно потврђујем: ловци су бољи. Не зато што ми се сада указује добра прилика да „разбијам” уобичајене стереотипе о људима који устрељују немоћне и јадне животиње, јер лов то никако није, а још мање да браним поносне осмехе ловаца над лешинама одстрељених „капиталаца”, које су им услужни ловочувари натерали на нишан, а можда и сами одстрелили, па ловачки понос препустили неком локалном политичком моћнику. Не мислим на то. Чим се лов уткао у потку моје приче, знао сам да ће преда ме нахрупити мноштво предрасуда, а добронамерни и паметни, људи из издавачког света, још ми и сада замерају што сам свој роман означио тако профаном поџаровском одредницом: ловачки роман. Њихов је основни приговор: која ће домаћица купити ловачки роман? А мој је одговор: Е, баш она која тог дана припрема за своје госте срнетину у сафту са њокама или вепровину „а ла вилд” са преливом од боровница. Баш на такве домаћице рачунам. А да је лов старији од човека, пре него што је стао на две ноге, не треба ваљда да подсећам.
Срби су били велики губитници. Али, каже један од јунака, време све поравна и изједначи. Живот се наставља?
У предасима између два лова, моје ловце муче и таква питања. Али се они опет враћају вепру, страст је јача од разума и памети, и живот се наравно увек наставља. Без обзира (ружног ли спортског жаргона), на „добитке” и „губитке”. Лепи, проклети живот.
Како је било живети у Загребу тих ратних година уз пароле: „Смрт – Србима”, „Псима и Србима – улаз забрањен”?
На то питање, и на друга, надам се, најбоље одговара мој наратор, адвокат Ранко Мусулин. Када својим старим ловачким друговима из завичаја препричава, у једном интернет-кафеу у Бечу, свој последњи лов у Славонији. У том лову, његова су ловачка „браћа” један дечак, војни бегунац и један старац. Ни један ни други нису видели те пароле. Оне су дело наратора „Вепровог срца” и он ће вам, боље од мене, рећи шта је стварно било.
Од комшија су стизале поруке: „Бежи, да ти се нешто не догоди. Као што се некима већ догодило”! Каква иронија?
За сваког приповедача, реалне комшије су велики изазов, јер су и „комшије” и „суседи”, они у којима се огледа цели град. Да, они су наметнути стереотипи којима је тешко одолети да их понекад једноставно не „препишеш” и унесеш у ткиво прозног текста. Верујем да су истом логиком, баш истом, они ушли у причу мог наратора Ранка Мусулина, у време кад је доносио одлуку да се заувек одсели из родне котлине и завичајних шума.
Један од јунака каже да нема људске силе која може да разори оно што је друг Тито створио. Срби у Хрватској, очигледно, нису веровали да ће се Југославија распасти?
Добро сте уочили животни кредо мог старог ловца Малог Митра. Колико он, са таквим својим ставом, „прекрива” и остварује очекивања других, овде је само у функцији приче, приповести, као такве; за мене је он, са становишта приповедачке стратегије, сасвим легитиман лик, иза ког стојим, наравно. Као што ћу сутра већ, можда, морати стајати и иза оних ликова који мисле потпуно супротно његовим осећајима и мислима.
Показујете завидно знање о лову и оружју. Да ли сте ловац?
Такве ствари се уче од малих ногу. И не уче се, већ упијају. Све што знам о лову, научио сам од оца и ујака. И ко би се други још у лову бринуо за радознало дете? У мојој родној Славонији, тамо по нашим потпачким селима, недељни су ловови биле мале свечаности; нисам их могао избећи и да сам хтео. Прогласили би ме за чудака. Иначе, оружја немам, никада га нисам носио, али о њему сам све научио од сјајног и неправедно заборављеног загребачког приповедача Богдана Стопара. Он ми је понудио сарадњу у „Ловачког вјеснику”, где сам десетак година писао за најбољи ловачки часопис у Европи. И покојни Богдан је имао разумевање за некога ко иде у лов, а нема снаге да пуца у живу мету. Одговор дакле гласи: И јесам и нисам ловац. Волео бих наравно да сам прави ловац, формално и јесам, али се задовољавам „ловом” на приче.
ОБИЧНИ ЗАГРЕПЧАНЕЦ
Како је данас бити српски писац у Загребу?
Ускоро ће пола века како сам дошао у Загреб. Осећам га као свој град и нисам дозволио никаквим такозваним спољним околностима да угрозе ту љубав. Недавно сам доживео највећу сатисфакцију што се тога тиче: кад ме нису могли уверити у некакве своје накарадне ставове, опоненти су одустали с реченицом: ма пусти га, он је обични Загрепчанец. А у тој сам расправи потукао некакве тобожње „старе” Загрепчане. Што бих тражио више?
Моја три ловца на вепра, у једној забаченој славонској шуми, у септембру и октобру, сада већ давне 1991. године, толико су заслепљена својом ловачком страшћу да одбацују реалне чињенице о рату и распаду једне земље. Сваки ће од њих то „одбацивање” реалности и ту лепоту једне страсти, платити, наравно сваки од њих – на свој начин. Ниједан од њих не зна одговоре на тако велика питања, а како сам ја њихов легитимни (приповедачки) заступник, јер свака одговорна прича има наравно свој диктат, не знам их ни ја. На мени је било да сведочим њихове ловачке, што значи и људске муке, а како ће се оне, те муке, уклопити у историјску или политиколошку рецензију једног раздобља, на другима је да одговоре. То је изван моје приповедачке ингеренције, јер су увек, па и дан данас, залудно јадни они приповедачи који знају одговоре на сва питања.
Ипак, сачувало се братство по страсти за ловом. Да су се политичари понашали као ловци, можда се земља не би ни распала?
Да, ви сугеришете, а ја вам свесрдно потврђујем: ловци су бољи. Не зато што ми се сада указује добра прилика да „разбијам” уобичајене стереотипе о људима који устрељују немоћне и јадне животиње, јер лов то никако није, а још мање да браним поносне осмехе ловаца над лешинама одстрељених „капиталаца”, које су им услужни ловочувари натерали на нишан, а можда и сами одстрелили, па ловачки понос препустили неком локалном политичком моћнику. Не мислим на то. Чим се лов уткао у потку моје приче, знао сам да ће преда ме нахрупити мноштво предрасуда, а добронамерни и паметни, људи из издавачког света, још ми и сада замерају што сам свој роман означио тако профаном поџаровском одредницом: ловачки роман. Њихов је основни приговор: која ће домаћица купити ловачки роман? А мој је одговор: Е, баш она која тог дана припрема за своје госте срнетину у сафту са њокама или вепровину „а ла вилд” са преливом од боровница. Баш на такве домаћице рачунам. А да је лов старији од човека, пре него што је стао на две ноге, не треба ваљда да подсећам.
Срби су били велики губитници. Али, каже један од јунака, време све поравна и изједначи. Живот се наставља?
У предасима између два лова, моје ловце муче и таква питања. Али се они опет враћају вепру, страст је јача од разума и памети, и живот се наравно увек наставља. Без обзира (ружног ли спортског жаргона), на „добитке” и „губитке”. Лепи, проклети живот.
Како је било живети у Загребу тих ратних година уз пароле: „Смрт – Србима”, „Псима и Србима – улаз забрањен”?
На то питање, и на друга, надам се, најбоље одговара мој наратор, адвокат Ранко Мусулин. Када својим старим ловачким друговима из завичаја препричава, у једном интернет-кафеу у Бечу, свој последњи лов у Славонији. У том лову, његова су ловачка „браћа” један дечак, војни бегунац и један старац. Ни један ни други нису видели те пароле. Оне су дело наратора „Вепровог срца” и он ће вам, боље од мене, рећи шта је стварно било.
Од комшија су стизале поруке: „Бежи, да ти се нешто не догоди. Као што се некима већ догодило”! Каква иронија?
За сваког приповедача, реалне комшије су велики изазов, јер су и „комшије” и „суседи”, они у којима се огледа цели град. Да, они су наметнути стереотипи којима је тешко одолети да их понекад једноставно не „препишеш” и унесеш у ткиво прозног текста. Верујем да су истом логиком, баш истом, они ушли у причу мог наратора Ранка Мусулина, у време кад је доносио одлуку да се заувек одсели из родне котлине и завичајних шума.
Један од јунака каже да нема људске силе која може да разори оно што је друг Тито створио. Срби у Хрватској, очигледно, нису веровали да ће се Југославија распасти?
Добро сте уочили животни кредо мог старог ловца Малог Митра. Колико он, са таквим својим ставом, „прекрива” и остварује очекивања других, овде је само у функцији приче, приповести, као такве; за мене је он, са становишта приповедачке стратегије, сасвим легитиман лик, иза ког стојим, наравно. Као што ћу сутра већ, можда, морати стајати и иза оних ликова који мисле потпуно супротно његовим осећајима и мислима.
Показујете завидно знање о лову и оружју. Да ли сте ловац?
Такве ствари се уче од малих ногу. И не уче се, већ упијају. Све што знам о лову, научио сам од оца и ујака. И ко би се други још у лову бринуо за радознало дете? У мојој родној Славонији, тамо по нашим потпачким селима, недељни су ловови биле мале свечаности; нисам их могао избећи и да сам хтео. Прогласили би ме за чудака. Иначе, оружја немам, никада га нисам носио, али о њему сам све научио од сјајног и неправедно заборављеног загребачког приповедача Богдана Стопара. Он ми је понудио сарадњу у „Ловачког вјеснику”, где сам десетак година писао за најбољи ловачки часопис у Европи. И покојни Богдан је имао разумевање за некога ко иде у лов, а нема снаге да пуца у живу мету. Одговор дакле гласи: И јесам и нисам ловац. Волео бих наравно да сам прави ловац, формално и јесам, али се задовољавам „ловом” на приче.
ОБИЧНИ ЗАГРЕПЧАНЕЦ
Како је данас бити српски писац у Загребу?
Ускоро ће пола века како сам дошао у Загреб. Осећам га као свој град и нисам дозволио никаквим такозваним спољним околностима да угрозе ту љубав. Недавно сам доживео највећу сатисфакцију што се тога тиче: кад ме нису могли уверити у некакве своје накарадне ставове, опоненти су одустали с реченицом: ма пусти га, он је обични Загрепчанец. А у тој сам расправи потукао некакве тобожње „старе” Загрепчане. Што бих тражио више?
Зоран Радисављевић (Политика)
Нема коментара:
Постави коментар