Желидраг Никчевић: Књижевност је ствар народа

О прози Јована Радуловића

Желидраг Никчевић

Тешко је повјеровати, али наслов овог текста потиче од вишеструког и можда најбескомпромиснијег мањинца свјетске литературе, Франца Кафке. У „Дневницима“, 25. децембра 1911. године, он записује: „Књижевност се мање тиче књижевне историје него народа“. А одмах затим: „Памћење малог народа није мање од памћења великог, и оно зато темељније прерађује постојећу грађу“.
Ако знаменити прашки усамљеник овако изричито афирмише колективну и конститутивну црту књижевног стваралаштва, зашто би се ми устручавали да радимо сличне ствари? Нарочито ми, Срби, чија се национална свијест кроз огромна историјска искушења увијек ослањала на књижевност, са непогрешивим осјећајем да управо она производи активну духовну солидарност и заједништво. Овдје ћемо поћи и корак даље: ако је писац на маргини своје крхке заједнице или на изнуђеном растојању од њених централних токова, та чињеница му у још већој мјери омогућује да искује средства из неке друкчије свијести и друкчије осјећајности. Тада је он истински градитељ и препородитељ.

Већ смо коментарисали тезу да је наш запуштени национални ентеријер веома инспиративно полазиште за разноврсна умјетничка трагања, а да се несинхроно пулсирање народног бића и његових енергија у литератури исказује као драгоцјено градиво. И заиста, није тешко установити да су се управо на ободу српских земаља по правилу јављале водеће фигуре и водећи гласови те изнуђене реторике. Рецимо, са сјевера Црњански („Умрећу због Сербие, а нисмо се ни срели“), са југа Његош и Љубиша, са истока Бора Станковић, са запада Матавуљ, Кочић и Десница... Тим феноменом укрштања тзв. периферних снага и њиховим дозивањем преко мапе, преко разних трауматичних зона, настаје наша духовна граматика. Данашњи примјери такође су веома увјерљиви.

Добитници награде "Браћа Мицић" испред некадашње цркве-брвнаре Вазнесења Господњег у Мајским Пољанама на Банији: Никола Вујчић (за 1993), Јован Радуловић (за 1994) и Иван В. Лалић (за 1995) – љето 1995. године

Пошто је Јован Радуловић један од најзначајнијих представника савремене српске прозе, имамо добру прилику да говорећи о њему кажемо понешто и о нашој историји и о нашој савременој књижевности, јер су оне у овом дјелу неразлучиве. Његова проза је упечатљив доказ да српска духовност у стопу прати судбину српског национа, и то судбину свих његових дјелова, снагом за коју се никад не зна из каквих дубина долази и каквим моћним оружјима располаже.
Јован Радуловић пише углавном о Србима из Далмације и Крајине, о малом, трагично запостављеном дијелу нашег народа, и чини то увјерљивошћу која је понекад равна врхунским обрасцима наше литературе и наше укупне духовности. Његова проза, наравно, припада моћном реалистичком крилу наше књижевности, са снажним националним предзнаком, које се са западне стране ослања на Матавуља и Кочића, а са јужне на Љубишу и Марка Миљанова. Та блискост је врло суптилна, и никако се не своди на саму технику писања, на њу чак најмање. Радуловићева сродност са нашим великим реалистима огледа се у његовој способности да данас, сада и овдје, од најоскуднијег материјала створи мала приповједачка ремек дјела, да звучи као стари мајстор (и зато га је проф. Деретић једном врло озбиљно запитао: „Које си ти године заправо рођен?“) – у способности да се те мале приче и слике урежу директно у националну меморију, одакле су и узете.
Радуловићева проза свједочи о виталности и модерности једне моћне духовне традиције – о способности литературе да свом поколебаном народу врати његове најбоље обрасце, без којих долази до распада заједнице. Простије речено: добра литература нам пружа јаке разлоге да останемо заједно, да сагледамо себе у цјелини, и у најтежим граничним ситуацијама. Осим чисто умјетничког мајсторства – да се минималним средствима допре до најшире друштвене, историјске и психолошке фреске – овдје је на делу и један суштинскији ефекат. Код Радуловића, као и код Љубише, обнавља се национална симболна економија, овјековјечује се управо оно најпролазније, чува се од заборава и најнезнатнији дрхтај несрећне људске душе, тамо негдје у даљини, и тако се та даљина смањује, а несрећа ублажава. Јован Радуловић види, памти и васкрсава свијет Срба из Хрватске до невјероватних детаља, а опет – кад из те трагичне реалистичности изрони на површину, читалац осјећа да је заувијек обузет магијом приповиједања, да је из тог привидног сиромаштва одједном постао баснословно богат, да га та пуста слика испуњава тугом, љепотом и непроцјењивим моралним вриједностима.