Желидраг Никчевић: Књижевност је ствар народа

О прози Јована Радуловића

Желидраг Никчевић

Тешко је повјеровати, али наслов овог текста потиче од вишеструког и можда најбескомпромиснијег мањинца свјетске литературе, Франца Кафке. У „Дневницима“, 25. децембра 1911. године, он записује: „Књижевност се мање тиче књижевне историје него народа“. А одмах затим: „Памћење малог народа није мање од памћења великог, и оно зато темељније прерађује постојећу грађу“.
Ако знаменити прашки усамљеник овако изричито афирмише колективну и конститутивну црту књижевног стваралаштва, зашто би се ми устручавали да радимо сличне ствари? Нарочито ми, Срби, чија се национална свијест кроз огромна историјска искушења увијек ослањала на књижевност, са непогрешивим осјећајем да управо она производи активну духовну солидарност и заједништво. Овдје ћемо поћи и корак даље: ако је писац на маргини своје крхке заједнице или на изнуђеном растојању од њених централних токова, та чињеница му у још већој мјери омогућује да искује средства из неке друкчије свијести и друкчије осјећајности. Тада је он истински градитељ и препородитељ.

Јован Радуловић: Зазирем од писаца који пишу само романе

О 120-годишњици, „Српска књижевна задруга” у 104. колу, објавила је збирку прича Јована Радуловића „Сумњива сахрана”, са десет нових прича. Јован Радуловић (1951), приповедач, романсијер, драмски писац, сценариста, аутор је култних збирки прича: „Илинштак”, „Голубњача”, „Даље од олтара”, „У Исламу Грчком”, „Идеалан плац”, „Изгубљени топоними”, романа: „Браћа по матери”, „Прошао живот”, „Од Огњене до Благе Марије”, више драма и сценарија за филмове и телевизијске серије, као и књига документарно прозних и есејистичких записа. Његова дела превођена су на више европских језика, добитник је наших најзначајнијих књижевних награда.