О 120-годишњици, „Српска књижевна задруга” у 104. колу, објавила је збирку прича Јована Радуловића „Сумњива сахрана”, са десет нових прича. Јован Радуловић (1951), приповедач, романсијер, драмски писац, сценариста, аутор је култних збирки прича: „Илинштак”, „Голубњача”, „Даље од олтара”, „У Исламу Грчком”, „Идеалан плац”, „Изгубљени топоними”, романа: „Браћа по матери”, „Прошао живот”, „Од Огњене до Благе Марије”, више драма и сценарија за филмове и телевизијске серије, као и књига документарно прозних и есејистичких записа. Његова дела превођена су на више европских језика, добитник је наших најзначајнијих књижевних награда.
После романа „Од Огњене до Благе Марије” и књиге аутобиографских прича, записа и цртица „Уронити у матицу живота” вратили сте се класичној причи?
Књигу „Уронити у матицу живота”, помало хибридну и разноврсну наметнуле су животне околности и неизвесност шта ће са мном бити. Желео сам да је такву каква је и објавим. Праве, „класичне” приче, како ви кажете, нисам никада престајао да пишем и та авантура траје више од четрдесет година.
Шта је потребно да би настала једна добра прича?
За настанак једне приче, бар мени, потребан је неки упечатљив догађај из живота, занимљив људски карактер и његови поступци који ти се напросто нуде. Писац све то надограђује тако и толико, да се касније сами себи дивите, како је то што сте због уметничког доживљаја измислили толико уверљиво и „истинито”. Кад то постигнете, знате да сте написали добру причу.
Неке ваше колеге кад једном „освоје роман” не пишу више приче. Код вас се то понавља: књига прича, па роман?
Увек сам ценио одличне приповедаче. Наша старија, па и новија књижевност, има изузетне мајсторе приповедаче. Чини ми се да је у српској прози приповетка однела победу над романом. Посебно су ми драге оне приче које зовемо приповестима, а могу бити и краћи романи. Не знам зашто, али увек сам зазирао, и нисам претерано ценио писце који пишу само романе. На неколико страница описати неки догађај, дати неки карактер, на уверљив уметнички начин, заиста је мајсторство. Кад су једном питали Владана Десницу чему даје предност: роману или приповеци, одговорио је да се често пуцањ из Чеховљевог дамског пиштоља јаче чује него грување Толстојевих топова. Па и код самог Толстоја је тако. Да ле је већи писац у романима „Рат и мир” и „Ана Карењина”, или у сјајним новелама „Смрт Ивана Иљича” и „Кројцарова соната”. Стари добри Фокнер је говорио да роман има само једну сврху: да пружи задовољство читаоцу, читалачко задовољство. Ако оно изостане, нема романа.
У „Сумњивој сахрани”, књизи од десетак прича, свака је испричана на другачији начин, а не припадају истом времену?
Књига прича се склапа полако, неосетно. Нађете тему, или она вас, запишете детаље и чекате. Некада то чекање потраје, дуго причу радите, а некад вам је довољна анегдота да је лако и брзо претворите у причу. Нема правила. Десница је једном испричао да га је писање једне приче толико намучило, да се заинатио да напише савршену причу, да њом буде у потпуности задовољан. И успео је. А, онда је схватио да и тако савршено написана прича није добра прича. Увек је важан тај осећај одговорности према речима које употребљавате.
У овим причама, стил, језик, реченица – крајње су једноставни, срезани. Како то постижете?
Искуством и годинама. Написати причу која ће од почетка до краја, без рукаваца тећи, неће замуцкивати, јесте права ствар. Ако вама као писцу засметају неке неравнине, ако мењате ритам приповедања, читаоцима ће сметати још више. Сва тајна и мудрост добро написане приче је у једноставности и прецизности, у добрим детаљима. Тренутне помодности неће вам помоћи. Сабато је знао рећи: „Када је нека жена у моди, то је природно, али када је уметник у моди, то је одвратно”. Наш Данило Киш је говорио да су се на један начин писале приче до Борхеса и Набокова, а на сасвим други начин после. Иако најбољег Киша није тешко пронаћи код најбољег Андрића.
Детињство је од велике важности за сваког писца. Андрићу и Кишу то је била стална инспирација. Тако је и код вас?
Док сам лежао у болници „Сан Камило” у Риму, и буквално се отимао од смрти, успомене на детињство биле су толико јаке, упечатљиве, као да нисам био ту где сам заиста био. На ормарићу поред кревета имао сам Сабатову књигу „О јунацима и гробовима”, и одједном нађем речи које сам морао записати: „Уколико се више приближавамо смрти, ближи смо земљи, и то не земљи уопштено узев него оном парчету, оном мајушном делу земље, које толико волимо и за њим чезнемо, на коме смо провели детињство, где су се одвијале наше игре и чаролије, непоновљива заводљивост – непоновљивог детињства. Тада се присећамо неког дрвета, можда лица неког пријатеља, неког пса, неког прашњавог пута на подневној припеци, цврчања цврчака или жубора неког потока...”
За настанак једне приче, бар мени, потребан је неки упечатљив догађај из живота, занимљив људски карактер и његови поступци који ти се напросто нуде. Писац све то надограђује тако и толико, да се касније сами себи дивите, како је то што сте због уметничког доживљаја измислили толико уверљиво и „истинито”. Кад то постигнете, знате да сте написали добру причу.
Неке ваше колеге кад једном „освоје роман” не пишу више приче. Код вас се то понавља: књига прича, па роман?
Увек сам ценио одличне приповедаче. Наша старија, па и новија књижевност, има изузетне мајсторе приповедаче. Чини ми се да је у српској прози приповетка однела победу над романом. Посебно су ми драге оне приче које зовемо приповестима, а могу бити и краћи романи. Не знам зашто, али увек сам зазирао, и нисам претерано ценио писце који пишу само романе. На неколико страница описати неки догађај, дати неки карактер, на уверљив уметнички начин, заиста је мајсторство. Кад су једном питали Владана Десницу чему даје предност: роману или приповеци, одговорио је да се често пуцањ из Чеховљевог дамског пиштоља јаче чује него грување Толстојевих топова. Па и код самог Толстоја је тако. Да ле је већи писац у романима „Рат и мир” и „Ана Карењина”, или у сјајним новелама „Смрт Ивана Иљича” и „Кројцарова соната”. Стари добри Фокнер је говорио да роман има само једну сврху: да пружи задовољство читаоцу, читалачко задовољство. Ако оно изостане, нема романа.
У „Сумњивој сахрани”, књизи од десетак прича, свака је испричана на другачији начин, а не припадају истом времену?
Књига прича се склапа полако, неосетно. Нађете тему, или она вас, запишете детаље и чекате. Некада то чекање потраје, дуго причу радите, а некад вам је довољна анегдота да је лако и брзо претворите у причу. Нема правила. Десница је једном испричао да га је писање једне приче толико намучило, да се заинатио да напише савршену причу, да њом буде у потпуности задовољан. И успео је. А, онда је схватио да и тако савршено написана прича није добра прича. Увек је важан тај осећај одговорности према речима које употребљавате.
У овим причама, стил, језик, реченица – крајње су једноставни, срезани. Како то постижете?
Искуством и годинама. Написати причу која ће од почетка до краја, без рукаваца тећи, неће замуцкивати, јесте права ствар. Ако вама као писцу засметају неке неравнине, ако мењате ритам приповедања, читаоцима ће сметати још више. Сва тајна и мудрост добро написане приче је у једноставности и прецизности, у добрим детаљима. Тренутне помодности неће вам помоћи. Сабато је знао рећи: „Када је нека жена у моди, то је природно, али када је уметник у моди, то је одвратно”. Наш Данило Киш је говорио да су се на један начин писале приче до Борхеса и Набокова, а на сасвим други начин после. Иако најбољег Киша није тешко пронаћи код најбољег Андрића.
Детињство је од велике важности за сваког писца. Андрићу и Кишу то је била стална инспирација. Тако је и код вас?
Док сам лежао у болници „Сан Камило” у Риму, и буквално се отимао од смрти, успомене на детињство биле су толико јаке, упечатљиве, као да нисам био ту где сам заиста био. На ормарићу поред кревета имао сам Сабатову књигу „О јунацима и гробовима”, и одједном нађем речи које сам морао записати: „Уколико се више приближавамо смрти, ближи смо земљи, и то не земљи уопштено узев него оном парчету, оном мајушном делу земље, које толико волимо и за њим чезнемо, на коме смо провели детињство, где су се одвијале наше игре и чаролије, непоновљива заводљивост – непоновљивог детињства. Тада се присећамо неког дрвета, можда лица неког пријатеља, неког пса, неког прашњавог пута на подневној припеци, цврчања цврчака или жубора неког потока...”
У причи „Тари, Срђо, тари” има један огољен, натуралистички детаљ, кад директор једне социјалистичке, дотиране фабрике на крају ручка пред својим сарадницима мокри по остацима ручка, а они му аплаудирају. Стваран или измишљен догађај?
Тешко је тако нешто измислити. Својим очима у сеоској гостионици видео сам тако нешто. Био сам студент. Тадашњи директор, силан и моћан, није могао знати да га са стране гледа будући писац. Тај детаљ се појавио у мом памћењу после четрдесет година, и надам се да је нашао своје право место, баш у овој причи.
У причи „Вредело је, вредело” изабрали сте за јунака бившег службеника Централног комитета, који се добро сналази и у новим временима?
Заборављамо колико је у тим и сличним установама људи радило, боље рећи примало плату, а ни за какав посао се нису оспособили, а онда се све срушило. Никоме више нису били потребни, одбачени су. Мој јунак је нешто између бедних чиновника, које су описивали Гогољ и Чехов, али личи и на Сремчевог Вукадина. Лажи, ситне преваре, обилазак предсобља разних политичких и тајкунских кабинета, продаја тобож поузданих информација, да би се преживело. Неисцрпна тема, можда и за роман.
Ко су читаоци ваших прича?
Има их. То говоре тиражи и поновљена издања мојих књига. Не патим да имам што већи број читалаца. Више волим да имам верне читаоце, пробране, који ће се с времена на време вратити мојим књигама, онако како се ја враћам Андрићу, Бори Станковићу, Матавуљу, Чехову, Мопасану, Борхесу...
Да ли су то ваши књижевни узори?
Наравно, постоје писци којима се радо враћам. Волим да ишчитавам писце везане за Далмацију и Медитеран. Поред Матавуља и Деснице, то су хрватски писци Ранко Маринковић и Слободан Новак, од италијанских писаца Луиђи Пирандело. Волим тешку и мучну атмосферу у причама Томаса Бернхарда.
Откријте нам нешто из своје стваралачке радионице, шта тренутно пишете?
Није то много занимљиво. То је једна или више свезака и фасцикли с разним папирићима, натукницама на брзину писаним, с нејасним упутствима и подсећањем, да се ту ни озбиљан и вешт криминолог не би ваљано снашао. Пишчев, под наводницима криминолог, после његове смрти, јесте текстолог, ако такво занимање уопште постоји и некоме треба. Шта је кога брига колико сте се мучили и довијали да напишете једну причу. Читаоца занима финални производ, грумен руде је само грумен руде, а могао је бити ко зна шта.
Тешко је тако нешто измислити. Својим очима у сеоској гостионици видео сам тако нешто. Био сам студент. Тадашњи директор, силан и моћан, није могао знати да га са стране гледа будући писац. Тај детаљ се појавио у мом памћењу после четрдесет година, и надам се да је нашао своје право место, баш у овој причи.
У причи „Вредело је, вредело” изабрали сте за јунака бившег службеника Централног комитета, који се добро сналази и у новим временима?
Заборављамо колико је у тим и сличним установама људи радило, боље рећи примало плату, а ни за какав посао се нису оспособили, а онда се све срушило. Никоме више нису били потребни, одбачени су. Мој јунак је нешто између бедних чиновника, које су описивали Гогољ и Чехов, али личи и на Сремчевог Вукадина. Лажи, ситне преваре, обилазак предсобља разних политичких и тајкунских кабинета, продаја тобож поузданих информација, да би се преживело. Неисцрпна тема, можда и за роман.
Ко су читаоци ваших прича?
Има их. То говоре тиражи и поновљена издања мојих књига. Не патим да имам што већи број читалаца. Више волим да имам верне читаоце, пробране, који ће се с времена на време вратити мојим књигама, онако како се ја враћам Андрићу, Бори Станковићу, Матавуљу, Чехову, Мопасану, Борхесу...
Да ли су то ваши књижевни узори?
Наравно, постоје писци којима се радо враћам. Волим да ишчитавам писце везане за Далмацију и Медитеран. Поред Матавуља и Деснице, то су хрватски писци Ранко Маринковић и Слободан Новак, од италијанских писаца Луиђи Пирандело. Волим тешку и мучну атмосферу у причама Томаса Бернхарда.
Откријте нам нешто из своје стваралачке радионице, шта тренутно пишете?
Није то много занимљиво. То је једна или више свезака и фасцикли с разним папирићима, натукницама на брзину писаним, с нејасним упутствима и подсећањем, да се ту ни озбиљан и вешт криминолог не би ваљано снашао. Пишчев, под наводницима криминолог, после његове смрти, јесте текстолог, ако такво занимање уопште постоји и некоме треба. Шта је кога брига колико сте се мучили и довијали да напишете једну причу. Читаоца занима финални производ, грумен руде је само грумен руде, а могао је бити ко зна шта.
Зоран Радисављевић (Политика)
_____________________________________________________
„Голубњача” у загребачком казалишту
„Голубњача” у загребачком казалишту
У октобру, навршавају се пуне три деценије од премијере „Голубњаче” у Новом Саду, и забране представе. Како данас гледате на та идеолошка времена?
За ових тридесет година о представи и догађајима у вези с њом говорили смо углавном ми, који смо били везани за представу: аутор, редитељ, глумци, позоришни критичари... Волео бих да се након толико година јаве и они (а има их још живих, и политички активних) који су све то закували, произвели један од најбесмисленијих „случајева” у позоришту, култури и политици ондашње Југославије. Да буду искрени и кажу који су им били мотиви и намере. Сад су поново актуелне приче о „политичком позоришту”, где погрешно сврставају и „Голубњачу”. Волео бих да много хваљени и награђивани редитељ Оливер Фрљић режира „Голубњачу” у неком загребачком казалишту.
За ових тридесет година о представи и догађајима у вези с њом говорили смо углавном ми, који смо били везани за представу: аутор, редитељ, глумци, позоришни критичари... Волео бих да се након толико година јаве и они (а има их још живих, и политички активних) који су све то закували, произвели један од најбесмисленијих „случајева” у позоришту, култури и политици ондашње Југославије. Да буду искрени и кажу који су им били мотиви и намере. Сад су поново актуелне приче о „политичком позоришту”, где погрешно сврставају и „Голубњачу”. Волео бих да много хваљени и награђивани редитељ Оливер Фрљић режира „Голубњачу” у неком загребачком казалишту.
Нема коментара:
Постави коментар