Желидраг Никчевић: Књижевност је ствар народа

О прози Јована Радуловића

Желидраг Никчевић

Тешко је повјеровати, али наслов овог текста потиче од вишеструког и можда најбескомпромиснијег мањинца свјетске литературе, Франца Кафке. У „Дневницима“, 25. децембра 1911. године, он записује: „Књижевност се мање тиче књижевне историје него народа“. А одмах затим: „Памћење малог народа није мање од памћења великог, и оно зато темељније прерађује постојећу грађу“.
Ако знаменити прашки усамљеник овако изричито афирмише колективну и конститутивну црту књижевног стваралаштва, зашто би се ми устручавали да радимо сличне ствари? Нарочито ми, Срби, чија се национална свијест кроз огромна историјска искушења увијек ослањала на књижевност, са непогрешивим осјећајем да управо она производи активну духовну солидарност и заједништво. Овдје ћемо поћи и корак даље: ако је писац на маргини своје крхке заједнице или на изнуђеном растојању од њених централних токова, та чињеница му у још већој мјери омогућује да искује средства из неке друкчије свијести и друкчије осјећајности. Тада је он истински градитељ и препородитељ.

ЗАПИС О ВИСОКОМ СТЕВАНУ

Цијелог живота почетник

Пише: Желидраг Никчевић

Било би веома необично кад би се наши погледи на стваралачку путању и лиске домете Стевана Раичковића битно разликовали. То не би био добар знак, прије свега зато што је ријеч о узорно цјеловитом аутору, са наглашеним квалитетима уједначености и самокритичности – управо оним које сам Раичковић понекад одриче другим пјесницима, рецимо Драинцу, и због којих овлашћени тумачи углавном немају проблема са формулисањем одговарајућих похвала.