 |
| Милена Павловић Барили: Јосип Сибе Миличић |
Кад су, једног дана (баш пред подне), старн клесар Петар и његова млада кћи Маргарита, улазили у село (са мазгом натовареном с једне стране клесарским алатом, а сдруге, машином за шивење), нико од сељака није ни сањао колико зла долази к њима са ово двоје људи.
Кућа је за њих већ била. спремна: мала, ка мена (као све куће на овим острвима), на један спрат, празна још од лане, кад се цела једна породица одселила у Америку.
Село је намеравало да започне градњу нове цркве: стара је била премалена. Тражили су дуго клесара који би ископао камење из каменолома (којих ту има у изобиљу) док нису успели да наговоре овог старог, искусног клесара. Он се одазвао после много размишљања, највише стога: што је у граду на копну радио под туђом управом, па му се то није више свидело, а друго, што је тамо његова ћерка шивењем мало зарађивала, па се надао, да ће јој на селу посао ићи боље. Ћерка није била нимало одушевљена очевом одлуком, али шта је могла? Морала га је слушати. У души, је, ипак, одмах стварала план како ће иу сваког дана убризгавати по капљицу отрова, да му огади овај живот „у пустоши“ (како је она говорила) и тако га присилити да се понова врати у град где је она имала начина свакакве разоноде, што јој у селу (како је она мислила) неће бити могуће.
Сељаци су их дочекали са највећом пажњом. Одведоше их до куће и предадоше им је. Девојке уђоше у предсобље, па, кад уђе гошћа, скупише се све око ње и поведоше је по собама, чудећи се непрестано, како је она лепа. бела и румена, као права лутка!
Старац је остао у дворишту док су му сељаци све скинули и унели у кућу. Онда се и он, погурен од педесетогодишњег рада, полако попео по степеницама и сео за сто у предсобљу, на којему га је чекао већ обед, који му је спремио један будући комшија.
То му се није никада догодило у граду, за то се тамо не зна! Ћерка је остала запрепашћена, чудно дирнута, и ако јој баш није било одвећ пријатно јести нешто што је спремила некаква, Бог зна каква сељакиња, нечиста и замазана. Али, ипак, уморна од пута и изгладнела, почела је, готово са страхом, да једе, док није осетила да је јело врло укусно, тако да јој је, на свршетку, изгледало мало. Отац је већ био научан на све, он је јео са највећим апетитом, после чега се напојио добрим вином, које је; такође, било донесено на дар од сељака.
Док су они јели, комшије стајаху око њих, мирно, као војници на стражи. Девојке су пазиле на клесареву ћерку, као на неку долетелу, нову, непознату птицу, сву шарену и чаробну, завидећи јој, што су њезини образи бели, а на јагодицама црвени, као најлепша јабука, а њихови црни, сви изгорели од сунца. Посматраху јој и одело, додирујући јој чипке на раменима и чудне наборе на
рукавима, готово не верујући да то може бити право: тако нм је све изгледало лепо, као да је насликано!
Говорило се мало; сељаци се још нису билн ослободили. Девојке су само задовољно посматрале гошћу, па се, кадикад, насмејале, погледавши једна другу, да би тако изразиле своје велико задовољство и цело своје очарање. (…)
Кућа је за њих већ била. спремна: мала, ка мена (као све куће на овим острвима), на један спрат, празна још од лане, кад се цела једна породица одселила у Америку.
Село је намеравало да започне градњу нове цркве: стара је била премалена. Тражили су дуго клесара који би ископао камење из каменолома (којих ту има у изобиљу) док нису успели да наговоре овог старог, искусног клесара. Он се одазвао после много размишљања, највише стога: што је у граду на копну радио под туђом управом, па му се то није више свидело, а друго, што је тамо његова ћерка шивењем мало зарађивала, па се надао, да ће јој на селу посао ићи боље. Ћерка није била нимало одушевљена очевом одлуком, али шта је могла? Морала га је слушати. У души, је, ипак, одмах стварала план како ће иу сваког дана убризгавати по капљицу отрова, да му огади овај живот „у пустоши“ (како је она говорила) и тако га присилити да се понова врати у град где је она имала начина свакакве разоноде, што јој у селу (како је она мислила) неће бити могуће.
Сељаци су их дочекали са највећом пажњом. Одведоше их до куће и предадоше им је. Девојке уђоше у предсобље, па, кад уђе гошћа, скупише се све око ње и поведоше је по собама, чудећи се непрестано, како је она лепа. бела и румена, као права лутка!
Старац је остао у дворишту док су му сељаци све скинули и унели у кућу. Онда се и он, погурен од педесетогодишњег рада, полако попео по степеницама и сео за сто у предсобљу, на којему га је чекао већ обед, који му је спремио један будући комшија.
То му се није никада догодило у граду, за то се тамо не зна! Ћерка је остала запрепашћена, чудно дирнута, и ако јој баш није било одвећ пријатно јести нешто што је спремила некаква, Бог зна каква сељакиња, нечиста и замазана. Али, ипак, уморна од пута и изгладнела, почела је, готово са страхом, да једе, док није осетила да је јело врло укусно, тако да јој је, на свршетку, изгледало мало. Отац је већ био научан на све, он је јео са највећим апетитом, после чега се напојио добрим вином, које је; такође, било донесено на дар од сељака.
Док су они јели, комшије стајаху око њих, мирно, као војници на стражи. Девојке су пазиле на клесареву ћерку, као на неку долетелу, нову, непознату птицу, сву шарену и чаробну, завидећи јој, што су њезини образи бели, а на јагодицама црвени, као најлепша јабука, а њихови црни, сви изгорели од сунца. Посматраху јој и одело, додирујући јој чипке на раменима и чудне наборе на
рукавима, готово не верујући да то може бити право: тако нм је све изгледало лепо, као да је насликано!
Говорило се мало; сељаци се још нису билн ослободили. Девојке су само задовољно посматрале гошћу, па се, кадикад, насмејале, погледавши једна другу, да би тако изразиле своје велико задовољство и цело своје очарање. (…)
(“Борови и маслине”)
Нема коментара:
Постави коментар