Митрополит Амфилохије (Радовић): Света Гора - огњени стуб на Небесима

Изађем, послије трпезе, овдје поред храма код ових високих борова, па онда наједанпут из ове хиландарске дубине отвори се небо, чудесно небо.

И почнем да бројим звијезде, и набројао сам их једно стотину и педесет. И онда сам престао да бројим. Па нешто мислим: колико смо ми мали, ситни, мањи од мрава, ми који гамижемо овдје по земљи, а какви су бескрајни свјетови око нас! Довољно је да човјек погледа звјездано небо и онда да види колико је истинита она ријеч древнога Пророка: „Шта је човјек да га походиш, Господе?“ Мали, сићушан, као да га нема у односу на бескрај, на васиону, на то звјездано небо! Гледаш звијезде, оне трепере: Господе, то су бескрајна пространства! Тамо су негдје људи дошли, нагрнули до мјесеца, а све то је – ту, да се бациш каменом до мјесеца, а шта је иза тога? Заиста, онда видиш колико је велика она ријеч, коју често понављамо на Богојављење и на сваком освећењу водице: „Велики си Господе, и чудесна су дјела Твоја и нема ријечи да опише чудеса Твоја.“

То некакав васионски ход око нас тутњи, а ми и не обраћамо пажњу. Прођу мјесеци, и немамо времена да погледамо на небо, забављамо се ту око наших земаљских проблема који, опет, нијесу мали. У томе и јесте велика тајна Божија, да је Бог све те бескрајне свјетове, непојмиве, необухватљиве сабио у једног малог човјека. Тако да су у праву Свети Оци који кажу да све што има бесконачна васиона, и у духовном и у материјалном погледу, све је то Бог записао, уписао у свако појединачно људско биће. И не само да човјек има све то што има васиона, него опит је Божијих људи да човјек у себи има и квалитативно више од васионе која је око њега. У тијело човјеково Бог је смјестио сву тајну бесконачну, тајну материјалног, вештаственог, опипљивог свијета, а у оном духовном зрну које човјек носи у себи – ту се огледа нека још дубља тајна и од свега онога што тутњи око нас: Божанска тајна – чудо неко велико, и то чудо опипавамо и доживљавамо у служби какву смо имали прошле ноћи, овдје у овом светом светогорском храму!

Треба читати списе Светог Дионисија Ареопагита, његову Небеску јерархију, па онда и Светог Максима Исповиједника. Они описују тај литургијски ход и усход који се догађа овдје, који креће, започиње овдје, који иде од припрате ка храму, од наоса храма ка Светињи над Светињама, ка Олтару. Ход наш према вјечној тајни и ход вјечне тајне према нама! Кроз Оваплоћење Бог постаје човјек, да би човјек могао да постане Бог по благодати. А Свето Богослужење, поготову оваквог типа какво може да се доживи само на Светој Гори, то и такво богослужење негдје у дубини садржи у себи сва та кретања: и људска и земаљска и космичка – Божанска кретања према нама и наша кретања према Богу. „Милост и истина се сретоше, правда и љубав се загрлише“ – већ је древни Пророк то осјетио и доживио. Све је то тако опипљиво, тако видљиво у храму Божијем, и то траје вјековима, то се тако догађа и за трпезом послије службе у храму, као што се догодило јуче и данас, и тако ће то да се дешава и у будућа времена.

У маломе је садржано бесконачно. У бесконачном је присутно, опет, све оно што је на први поглед мало, а ничега нема малога. Све је велико Богом и све је мало у односу на Творца који је то све обликовао Својом Божанском руком.

И како је то дивно у очима нашим, да човјек може то да доживи, да то опипа, да настави тај вјековни пој, који траје од цара Давида и прије цара Давида, до нас. Увијек се понавља – та света пјесма и увијек је она нова, као да је први пут чујеш. Читала су је сва покољења и опет је ми читамо по ко зна који пут, и опет ти се чини као да је први пут читаш.

И како је то Црква Божија и како су то Свети Оци све дивно сабрали, сажели у Литургију, у службу Божију, тако чудесно! Као што су звијезде бескрајне на небеском своду, такве су у храму свијеће које монаси пале, па се не зна је ли љепша свијећа или монах који је пали; не зна се који је ритам љепши – или онај који се види у входу, или онај који се види када се њише полијелеј. То сам доживио први пут кад сам био овдје на слави у Хиландару негдје седамдесетих година XX вијека, па сам у једном тренутку осјетио, када је кренуо вход, када је кренуо полијелеј, када су кренули ђакони, када је то све кренуло – чини ти се: и храм, и све што је у храму, и свештеници и појци и ђакони, и свијеће и полијелеји и иконе, и земља и људске душе, пријемчиве за оно што је небеско, као да је све то неки васионски брод који је наједанпут кренуо ко зна куда, у ком правцу...

То сам доживио када сам једном раније био на Светој Гори. Била је ноћ уочи недјеље у Капсали. Свуда около – скитови, оне келије, доље – они манастири. Чују се звона и старчићи са фењерима хитају. Вријеме је негдје послије поноћи а оно гори и звони, чини ти се, осјећаш, читава је Света Гора на ногама и у молитви стоји као огњени стуб. Онај огњени стуб што је ишао испред Изабраног Божијег народа да му покаже Земљу обећану. Тако је и Света Гора кренула ка Небесима. Свијет иде својим путем, у некаквом свом сљепилу, а Света Гора, у виду огњеног стуба, пење се ка Небесима.

То је величина Свете Горе, то је оно што људске душе привлачи вјековима. Душе, гладне и жедне Бога, увијек изнова долазе и враћају се Светој Гори. И зато је Света Гора и данас толико значајна за Православну Цркву, самим својим постојањем, својим присуством, својим дјелом, својом дјелатношћу, својом молитвом, својим богослужењем, својом свелитургијском нарављу.

А то је нарав приношења: и земље и плодова земље, и себе, и других, и дјела руку људских – Богу на дар. На чист, несебичан начин. То је дивно, то је чудесно, то су осјетили Свети Сава и Свети Симеон. Свети Симеон је напустио дворове своје и ритам свјетовног живота који је динамичан, који је моћан, који је привлачан; али је на крају и он схватио да је све то – мало у односу на оно на шта је човјек призван, што се догађа и што се догодило са његовим сином Савом. И намјесто да отац убиједи сина да се врати у двор, убиједио је Свети Сава свога оца да дође у његову монашку келију. Хвала Богу да тога има, да се то наставља, да то траје, да спомен остаје...

Света Гора никад није била обична прича или нека бесједа, него је увијек била оно што је Филип рекао Натанаилу у Јеванђељу: „Из Назарета може ли што добро бити?“ А овај му каже: „Дођи и види“. Е, то је Света Гора била и јесте - дођи и види. Они који су на Светој Гори, која је удио Пресвете Богородице, они су управо призвани на то, и тиме – да буду живи свједоци Живога Бога и Његовог присуства овдје на земљи. 

 

Ваведење 2005, Хиландар