Драган Колунџија: Затвореник у ружи

 

Крчиш затворен у тамну ружу новембра.

Са откинутог листа вреба те пас.

Поред тебе протиче река лобања.

Мутна пшеница лета у сну ти дише.

Крчиш. Ниједног звука који би могао да те пробуди.

Да ти бели песак сна из ока извади.

Тело ти је у простору где су стабљике сунцокрета.

Оно је цвет, златни облак прашине под сунцем.

Оно је велики ужас и смрт која рађа сузе.

У њему цветају брескве и мале јесени воде рат.

У њему ричу прљаве зоре и бели ветар плеше.

Крчиш. У ружи која нема ни име, ни дојке 

Спава твоје чело, мирују твоје руке.

Однекуд долази смрт. Из топа пуца ветар.

Рони се месо низ ваздух, низ шуме, низ траве.

Из твог тела излива се житна ноћ.

 

 

СИНОВИ ВАТРЕ

 

Тако ја, с песмом, 

ко ти, мајко, с руком, 

по Козари, по њима, 

сам и с муком. 

 

Другови сврате у сан ми. 

Разговор болно у цвет: 

ко танки млаз у шуми 

пређемо живот и свет. 

Многих нема, јао! 

Срца што су се спајала; 

на родним њивама 

злата што су се одвајала. 

 

Болно је испраћен син 

низ дебло шљиве. 

На грани је скраћен 

живот погибије. 

 

Сузе, сузе, осмех, осмех. 

Видим листало – нема оца. 

Видим цветало – нема сестре: 

две моје главе на врху коца. 

 

Мајко, тако ја, у сну, 

са земљом, са њима; 

дуго ме доле себи зову 

синови ватре у гробовима.

 

 

СТРАХ 

 

Страх ме је да се обрем. 

Страх ме је да се загледам у једну тачку. 

Страх ме је у сунце да погледам. 

Не знам у ком то делу тела сам време. 

 

Мала колевко костију, очевом руком у гроб спуштена, 

последња звезда неба и моје крви лик ти је понела, 

веран твом свету раја и пакла, и теби самој, 

под земљом, између две чврсто спојене плоче смрти. 

 

Мала колевко – прва рано моје разголићене мајке, 

Црно је дрво страха у тело усађено.