Анђелко Анушић: Двије приче

 

 

ЗМИЈА  

 

Дошле комшије да ме виде, после петнаест година. Толико нисам био у завичају. 

Водим их у хлад старе јабуке, иза полусрушене куће, да се склонимо од жара небеског ложача.

А тамо змија, закрабуљена у турбан.

Хладује.

„Не дирај је, она је своја на своме“, каже мирно Душан. 

„А ми смо тамо ђе смо вавијек и били“, додаје Максим.

Погледах у крошњу.

А она родна.

 

 

ВОЗ

 

Кад се зажелим завичаја, ја седнем у воз.

Па мимо икаквог плана, путујем било куда.

У Бранкове Карловце.

У Стефанов град.

Једном сам ишао и у Наис.

Свакипут уроним у крајолике, и они роне кроза ме. Запљускују ме и испирају на бело, па на светло.

Поља и њиве, слева и сдесна, хрле ми у сретање.

Замишљам да опет орем и сејем, као некада. 

Газим, свисока, да не повредим, кроз баште и воћњаке. Ево ме баштованим и берем! 

Куће ми –  ниске, старинске, трошне – под темени кров тискају се. Осећам како цепте од неке надолазеће хуке велике, ледомразице и снега, што само старији слутити умеју. Да, и бескућници. Да, да. Гледам људе у долапу опошљаја.

Као да сам их већ једном негде видео, и вртео с њима онај точак.

Ево ми још на длану трагова долапског трудоданства!

Крајолици дишу у мени у ритму воза, хрвају се са синкопама његовог астматичног даха.

Мисли, очи и руке паште се да их прве додирну.

И тад се развије Она.

Као на филмској траци.

Млада. Сва у цвату, тешког мириса. 

Носталгија. 

 

Седне сучелице, и путује у оба смера.

Учини ми се да, с времена на време, жели нешто да ме пита. За карту, можда.

Немате повратну?, шапуће.

Само у једном правцу, одговара Она мојим гласом.

Или хоће да завири у пртљаг, кога немам.

Не носим више ништа. Немам ни коме, желим да кажем.

Ја немам своју торбу у свету (1), изговорим наглас.

Путници ме погледају чудно.

Један се премести на друго седиште.

Други закалауза руком посред чела.

 

„Сутра, дјецо, идемо на село. Устаћемо рано. Да у’ватимо влак у пет. Док ми дођемо, ђед ће већ заложити ватру. Месари су у сусједству. Спремни. Црна џигерица с жгањцима за доручак, шта велите?! Па врели чварци. И крвавице. Да, да, крвавице!...“

Отварам уста.

Неко изговара моје речи.

Да ли је то Она?

Или кондуктер нешто говори?

 

Воз стоји дуго.

Која је ово станица? 

Као да ми је позната.

 

Злосело. Бански Грабовац. Глина. Пакленица. Преклани. Угарак. Смртићи. Стара Градишка. Винковци. Брод на Сави. Зеница. Илиџа. Мало Јадовоно. Цвилин. Чемерно. Тишина...

 ______________________

 (1) Стих Драгана Колунџије