Циглана

 

У слици збора згушен крик циглане,

У предвечерје, док се тка равница,

На заласку се уцјељују ране:

Из конца љета прошаптала птица

О танкој сјенци одломљене гране.

У жару пјесме простор свих начела,

Испуњен вјетром и црнином влаге;

Над водом још су и омче и тијела,

У љетном праху, у сутоне благе,

Кад су под нама грчила се села. 

 

Кроз црни грумен, испод грака врана,

Јечмено зрнце капнуло на скути,

Док се на челу гаси јара дана;

Из сваке кости дисај још се слути:

Кроз нас пиште пећи, још ради циглана.

 

Ђорђе Брујић