Милена Северовић: Домовина

Црним си ме ждријелом прогутала 

коначно си скинула своју нацерену маску,

подмукла убице

што си се облачила у меко паперје грлице

и годинама се скривала,

с ђаволом довикивала

као из вјештичје куварице,

у лонцу си кувала наше судбине

и писала писамца („од посестриме“),

моја је домовина земља вјештица и вукодлака,

лик из календара Терезије Горичанец,

она ме изгнала

само зато што ми је име другачије,

а с именом и вјера,

Хрватска је моја домовина

пуна крви и страшних судбина,

а ја Пепељуга из њене бајке.

Хрватска је моја црна осмртница,

леш простријељен, вино с отровом,

туга и сузе моје мајке.

Хрватска је моја домовина...

Циглана

 

У слици збора згушен крик циглане,

У предвечерје, док се тка равница,

На заласку се уцјељују ране:

Из конца љета прошаптала птица

О танкој сјенци одломљене гране.

У жару пјесме простор свих начела,

Испуњен вјетром и црнином влаге;

Над водом још су и омче и тијела,

У љетном праху, у сутоне благе,

Кад су под нама грчила се села. 

 

Кроз црни грумен, испод грака врана,

Јечмено зрнце капнуло на скути,

Док се на челу гаси јара дана;

Из сваке кости дисај још се слути:

Кроз нас пиште пећи, још ради циглана.

 

Ђорђе Брујић

Кожара

Икона Светих Новомученика Јасеновачких

Ноћ из другог просијања
Донесе зрнце свјетлоносне клице,
Облаком се мјесец увио у сушу,
А овдје у пепелишту истог постојања
Твоје је чело хладно, и руке, и лице,
И не могу више дотаћи ти душу,
Ни угријати прамен њеног нестајања.

Није у овој соби једини мирис студи,
Нити мравља грудва једина тишина:
Босе су наше стопе и голе су нам груди,
На временском трену у ком је сламнат одар
Само је привид трупла и његова бјелина;
Разапете коже живот су других људи,
И плави, ријечни вртлог што у даху нам је модар,

Као јесење море које под длановима кријем;
Покушао сам да ти затворим очи, да сањамо скупа
Онај повез вјетра на коме те узалуд гријем,
Сам, док ти нестаје лице под искошеним зраком:
Све кад се у себи тајим, ја се из тебe смијем,
Продјенут кроз ширину, огрнут кожним мраком.

Ђорђе Брујић