Дуње из копривничког кофера

(Биљешка уз пјесме Милене Северовић)

Много је градова између Копривнице и Старе Пазове – Загреб, Београд, Манасија, Праг, Франкфурт, Сарајево, Јасеновац... Све један до другога, од Билогоре и Калника до Срема, а никада један другоме даљи. У њима су, ваљда, и сви наши животи, они вансадашњи, некдањи, они чије сјенке још можемо да разаберемо и да их запишемо, као што записујемо слике, од којих се послије прави ситно иње које кроз пјесме удишемо, споро, неспремни на опоре мразне иглице чији нас вршци стиховима из ноћи у ноћ помјерају, хладни, нас саме између двије ријечи.
Можда је ово само први утисак, онај који најчешће зна да обмане, након читање нове књиге Милене Северевић „Даринкина дуња“. Када сам прочитао наслов, наприје помислих, потпуно несвјесно, интуитивно, на Дару Секулић. Нису, ваљда, толике сличности међу њима двјема, међу њиховим животима... Затим сам схватио да наслов није у вези са Даром Секулић, али јесте остало, јесу животи, и јесте поезија... Једна с Кордуна, испод Петрове горе, друга испод Калника, а као да имају подударне биографије... Наравно, свака у свом добу и по другом допуштењу.

Милена Северовић: Домовина

Црним си ме ждријелом прогутала 

коначно си скинула своју нацерену маску,

подмукла убице

што си се облачила у меко паперје грлице

и годинама се скривала,

с ђаволом довикивала

као из вјештичје куварице,

у лонцу си кувала наше судбине

и писала писамца („од посестриме“),

моја је домовина земља вјештица и вукодлака,

лик из календара Терезије Горичанец,

она ме изгнала

само зато што ми је име другачије,

а с именом и вјера,

Хрватска је моја домовина

пуна крви и страшних судбина,

а ја Пепељуга из њене бајке.

Хрватска је моја црна осмртница,

леш простријељен, вино с отровом,

туга и сузе моје мајке.

Хрватска је моја домовина...