Милена Северовић: Домовина

Црним си ме ждријелом прогутала 

коначно си скинула своју нацерену маску,

подмукла убице

што си се облачила у меко паперје грлице

и годинама се скривала,

с ђаволом довикивала

као из вјештичје куварице,

у лонцу си кувала наше судбине

и писала писамца („од посестриме“),

моја је домовина земља вјештица и вукодлака,

лик из календара Терезије Горичанец,

она ме изгнала

само зато што ми је име другачије,

а с именом и вјера,

Хрватска је моја домовина

пуна крви и страшних судбина,

а ја Пепељуга из њене бајке.

Хрватска је моја црна осмртница,

леш простријељен, вино с отровом,

туга и сузе моје мајке.

Хрватска је моја домовина...

Јасеновац

Тврд крик

мојих најмилијих

иза бодљикаве жице

сув страх

утиснут у очи дјетета

умјесто зјенице

што су допутовали љетњих дана

сточним вагоном

до своје задње станице,

и ма гдје пошла

носим њихове

ножем однесене животе

разасуте око крста

најљуће пречанске Голготе,

станују ту негдје

у висини мојег срца

и куцају ослијепљелим страхом

моји стари немири...

 

Ноћас Господе

кад ти њихова имена

у својој молитви донесем

и запалим свијеће

за помен мртвих

буди милостив

обасјај пут и дај смирење

изгнаном праведнику

и закланој жртви.

 

Копривница, 14.5.1995.
(Послије хрватске војне акције “Бљесак” на западну Славонију)

Радељевачка прва читанка

Драги дједе, старино Новаче,
мој Михајло, први заштитниче,
твоје ме је одњихало кољено,
твоја ме је миловала рука
и сто пута избавила мука,
прича твоја моја је кољевка,
пјесма твоја прва ми оловка
што је моје исписала путе
уз твоје се привијајућ скуте...

Драги дједе, чуду свију чуда
причао си испод црног дуда
о Душану, о зидању Скадра
о Мишару, Бановић Страхињи,
твоја пјесма сишла на Косово поље,
и пред очи ми донијела цара Лазара
и Дамјанову, устргнуту руку
плачи немоћ, и клетву и муку
што нас је стизала до данашњег дана,
прах и злато светог Видовдана.

Драги дједе, вило Краљевића Марка
твоја ме је заштитила бајка,
твоји пути у моје су стазе уцртани
приче твоје моји коњи врани,
од твојих су трава саплетене
моје међе, усуди, корјени...

Драги дједе, ти шевина пјесмо,
по теби смо вретено и повјесмо,
ћилим шарен са пет златних жица,
искра ватре, звијезда јутарњица,
царевини твојој вјечна хвала
она ми је душу изаткала.