Даљ
 |
| Милутин Миланковић |
Да ли се сећам још оног доба када сам са Вама путовао у
Вавилон, Александрију, Падову, Лондон, на Месец и на Венеру? Како да се не
сећам! Сада ми та замишљена путовања изгледају као стварни доживљаји, а сећање
на њих као лепе успомене проживелих дана. Синоћ сам, у овом мојем опустелом
врту, слушао славуја, посматрао звездано небо, и проживљавао оно вече када смо
одавде заједно угледали Јупитерове месеце. Тако живо, да ни сада још, не могу
да поверујем да Ви овде никада ни били нисте.
Имате право! Илузија може имати сласт најлепше стварности,
па и више, јер стварност има увек својих горчина, као што смо то и нас двоје
морали окусити после наших најлепших часова. Зато бежим радо од света и тражим
уточишта у самоћи и сновима. То ме и доведе овамо у Даљ.
Али сам ово моје прибежиште затекао у жалосном стању. Дунав,
притешњен на другој својој обали новим насипом, кида у своме бесу немилосрдно
мој врт, капије, тарабе и шалукатре мога очинског дома, па и лепи павиљон,
труну, напуштени и неодржавани. Кров опустеле куће прокисава у тајности, а нико
то не примећује догод ја не дођем и не видим шта се догодило. Онда морам да
мењам рогљеве, олуке и целе делове крова. Одржавање мог очинског дома
прекорачује моје приходе; мораћу га продати.
То сам данас увидео и одлучио. Но пре извршења ове одлуке,
хтео сам да се о томе посаветујем и са мојим старима. Зато сам посетио њихове
гробове, и, погнуте главе, дошануо им да сам, тражећи истину, потрошио све
земаљско благо које су они стекли и мени га оставили. Замолио сам их да ми то
опросте и уваже као олакшавајућу околност да сам им име очувао чисто и подигао
му, својим делима, трајнији споменик но што су они камени који стоје на њиховим
гробовима. Моји стари су ме саслушали и дали ми, без прекора, свој пристанак и
благослов; никоме више немам да одговарам.
Сада седим, можда последњи пут, у павиљону мога врта и пишем
ове редове. Не желим да они изазову у Вашем меком срцу осећај сажаљења, јер му
нема места, а сматрао бих га и за увреду. Иметак може имати различите облике,
па не мора бити увек материјалан, него сме да буде и духовни. Ако дозволите и
тај његов облик, онда, и као бескућник, нећу бити сиротиња.
Ви сте сигурно чули за она имања феудалног племства која су
се звала fіdeіcoіnmіѕѕum perpetuum, имања која су била неодвојно власништво
породице за вечна времена. Њих, вероватно, више и нема, сем ако се тај појам не
примени на духовну својину. Њу, заиста, сматрам за свој феудални посед. Њега не
могу отуђити, све када бих то и хтео. Зато не могу осиромашити.
А не могу ни постати ичији слуга. Моју имовину заштићавају
закони науке, а моју независност – закон нашег Универзитета. По њему сам
неприкосновен на овом положају. Зато не састављам никада молбе ни петиције,
нити обигравам око којег земаљског сунца. Имам праву кичму, и поред приличног
терета година. Волим своју науку и своју лулу, а уживам још увек у поезији,
музици и природи. Не завидим никоме на његовом благу, сем ако то није младост.
Зато и Вама, драга пријатељице, честитам незавидно на Вашем богатству, палати,
летњиковцу, јахти, аутомобилу, гобленима и драгом камењу, али Вам завидим на
Вашим лепим годинама. Ја видим Ваш протестујући гест и чујем већ све утешне
фразе које се увек понављају када је реч о годинама. Но оне не мењају чињеницу
да сваки човек може да проживи само једну младост; ја сам своју проживео и
срдачно се са њом опростио.
Ваш љубазни позив да божићни распуст проведем у Вашем дому,
примам радо и захвално. Ја, и онако, путујем већ ових дана за иностранство.
Хоћу, пре свега, да онде посетим мог поштованог и драгог пријатеља Владимира
Кепена који доскора навршава деведесету годину свог плодног живота, а хоћу да
обиђем још неке своје познанике, пријатеље и сараднике на науци. Они стално и
све издашније примењују моје криве при својим испитивањима Земљине прошлости.
Тим начином су пронашли да је човек живео још пре 430000 година у Европи. Тако
се наш праотац Адам помера у давну прошлост, а са њиме и Ева. Но она не губи
тим ништа од своје женске грације, а њен лепи костим постаје, као што видимо,
све модернији. Жена остаје увек украс природе и циљ наших жеља у свим
поднебљима и временима.
Ето видите, драга пријатељице, ја сам опет залутао у давну
прошлост, а не мислим на садашњицу. А ваља да Вам, како то желите, хитно
одговорим на главни повод Вашем писму.
Ви желите, дакле, да се астрономска писма која сам Вам некад
писао предаду јавности, и уверавате ме да ће се она допасти многим читаоцима.
Ту се наша мишљења разилазе. Ја се бојим да цензура коју сте на њима извршили,
избацивши из њих све оно што не желите да се објави, не погоди моја писма у
живац. Јер главни предмет мојих мисли, када сам та писма писао, били сте Ви, а
не васиона. То Ви знате врло добро, али ипак мислите да ће наша преписка
„окрњена као каква грчка статуа“ бити тим интересантнија. У том питању Ваш је
суд поузданији него мој. Зато му се покоравам и пристајем да астрономски део
наше преписке предате издавачу. Е, па до виђења! О Божићу закуцаћу на Вашим
вратима. Са коликим ћу усхићењем угледати Ваш осмејак и заузети место које сте
ми определили, и у Вашем писму тако лепо описали. Ја сам у мислима већ сада
онде.
У топлим зрацима монументалног камина, на којем Одисеј
запиње свој лук, смештене су две високе Волтерове фотеље. Уз једну од њих стоји
сточић за ручни рад, а на њему касета са ликовима наших Александринаца; уз
другу фотељу приљубио се табуретић са богатим пушаћим прибором. Ту ћемо сести,
разговарати се о прошлим временима, зажалити што су прошла, али се тешити тиме
што нас нису мимоишла. Иза камина певаће нам попац. Ово је мој додатак нашој
будућој идили, и ја ћу повести из свог остављеног очинског дома таквог једног
малог и дискретног уметника Вама у госте. Он неће сметати нашим разговорима, а
опет ћемо бити у троје, како то захтева пуритански тон Ваше калвинске вароши.
Нема коментара:
Постави коментар