У високим сферама умјетности се међусобно прожимају

ИНТЕРВЈУ: 

АКАДЕМИК ЂОРЂЕ НЕШИЋ, КЊИЖЕВНИК

 

Академик Ђорђе Нешић, књижевник

Не зна човјек шта је горе: кад ниси смио да кажеш све што мислиш, или данас кад смијеш, али те нико не слуша. Жалосно је стање с урушеним системом књижара и издавача, а још је жалосније кад у преосталим комбинацијама књижаре, папирнице, цвјећаре и продавнице играчака од треш литературе не можете наћи белетристику. Онда није чудно да су звијезде књижевне сцене некадашње водитељке, пинкпантерице и полуписмени скрибомани 

Разговарао: Ђорђе Брујић 

 

Пјесник, есејиста, књижевни критичар, преводилац (...) Ђорђе Нешић рођен је 1957. године у Бијелом Брду код Осијека. Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду (група југословенске књижевности и српскохрватски језик). Радио је као професор у средњој и основној школи, као библиотекар, директор културног центра… Од 1998. године запослен је као виши стручни сарадник за друштвене дјелатности у општини Ердут. Од 1999. године волонтерски обавља дужност управника Културног и научног центра „Милутин Миланковић“ у Даљу, а од 2025. запослен је као управник у Центру.

Моје свједочење о кући Милутина Миланковића у Даљу

Било је то овако. Једном давно, преко седам равница, и још седам равница, негдје 2004. године, чини ми се да није била загазила 2005, нанесоше неки путеви Чедомира Вишњића и мене у Вуковар. Можете мислити колико је то њивā за нас из Горње Крајине? Пред полазак, наравно, договoрисмо се са Ђорђем Нешићем да се негдје нађемо, да продиванимо, макар и накратко. Ријеч-двије, онолико колико буде имао времена. И тако би. Сретосмо се у Даљу, гдје нас Ђорђе најприје одведе до цркве, а потом у кратку, туристичку, туру варошицом. Онда одједном рече: "Идемо да вам нешто покажем“. Кренусмо полако, ногу пред ногу, до једне расклимане, рушевне куће. Помислио сам да су то остаци ратова – шта би друго. Уђосмо кроз прозор, јер вратима се није могло прићи. Под ногама пуца драча. Газимо преко шута до глежњева, преко греда и гредица, преко летава и зарђалих ексера, кроз ситно умрвљену срчу... Гледамо да нам нешто не падне на главу... Каква стожина или остаци попуцалих црепова... Да не изгинемо!

Милутин Миланковић: Опроштај са очинским домом

  

Даљ

 

Милутин Миланковић

Kако време брзо пролази! Ко би рекао да је од почетка наше некадање астрономске преписке протекло пуних шест година. Хвала Вам, поштована госпођо и драга пријатељице, што сте ме Вашим љубазним писмом и Вашом лепом сликом потсетили на ту годишњицу.

Да ли се сећам још оног доба када сам са Вама путовао у Вавилон, Александрију, Падову, Лондон, на Месец и на Венеру? Како да се не сећам! Сада ми та замишљена путовања изгледају као стварни доживљаји, а сећање на њих као лепе успомене проживелих дана. Синоћ сам, у овом мојем опустелом врту, слушао славуја, посматрао звездано небо, и проживљавао оно вече када смо одавде заједно угледали Јупитерове месеце. Тако живо, да ни сада још, не могу да поверујем да Ви овде никада ни били нисте.

Имате право! Илузија може имати сласт најлепше стварности, па и више, јер стварност има увек својих горчина, као што смо то и нас двоје морали окусити после наших најлепших часова. Зато бежим радо од света и тражим уточишта у самоћи и сновима. То ме и доведе овамо у Даљ.